#3 Sarajevski atentat 1914: šta se zapravo dogodilo?

Dan koji je oblikovao XX vek više nego bilo koji drugi dan

Ovde neću pisati zašto su se Gavrilo Princip i drugovi odlučili za nasilje (o tome sam napisao knjigu) - ovde bih želeo da napišem šta se zapravo dogodilo u junu 1914. godine.

Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović - bliski prijatelji, istomišljenici i zemljaci - početkom 1914. godine žive u Beogradu. Njihova politička angažovanost i stroga politika austro-ugarske vlasti u Bosni i Hercegovini prema bilo kakvom izražavanju nezadovoljstva nagnala ih je da se presele u Beograd.

Od njihovog prijatelja iz Sarajeva, Borivoja Jevtića, dobijaju pismo koje sadrži samo isečak iz zagrebačkog lista Srbobran. Isečak:

U parku na Topličinom vencu u maju 1914. godine, Princip, Čabrinović i Grabež donose odluku da pokušaju atentat.

Kako doći do oružja? Danas se, u najvećem broju država, oružje dosta teško može nabaviti. Pre jednog veka nije bilo tako.

Problem je bio novac. Siromašni studenti nisu mogli da ga kupe. Srbija se 1914. godine oporavljala od Balkanskih ratova i bilo je mnogo onih koji su u ratovima bili i koji su oružje imali.

Vreme u Beogradu Princip i drugovi hrane se i provode po kafanama poput Zlatne morune, gde se okupljaju četnici, veterani Balkanskih ratova. U moruni je postojala soba, izolovana zavesama, gde su mogli doći samo četnici.

U Moruni su upoznali Milana Ciganovića, kome su tražili oružje. Ciganović je obećao da će pitati svog ratnog komadanta, Vojislava Tankosića.

Grabež, Ciganović, Princip: fotografija napravljena u maju 1914. godine kada je plan već bio napravljen.

Kafana Zlatna moruna, na uglu današnjih ulica Kameničke i Kraljice Natalije, nedaleko od pijac Zeleni venac

Tankosić je pristao da se sastane sa jednim od “Bosanaca”. Na sastanak je otišao Grabež. Smatrali su da će on ostaviti najbolji utisak jer je Princip bio sitan, a Čabrinović je stalno zbijao šale i smatrali su ga neozbiljnim.

Odakle istoričarima informacije?

One se nalaze u najrazličitijim vrstama dokumenata: u dnevnim listovima, u zvaničnim dokumentima, objavama, odlukama… Nalazimo ih u privatnim prepiskama, memoarima, biografijama. Ponekad, kada je reč o skorašnjim događajima, imamo sreće da možemo da razgovaramo sa učesnicima ili svedocima.

Svi ti dokumenti, sve različite vrste “izvora“, imaju svoje specifičnosti. Memoarska građa, na primer, je takva da ljudi imaju tendenciju da sebe prikažu u pozitivnom svetlu.

Zbog čega ovo govorim?

Posebno je teško istraživati stvari koje su bile tajne ili nelegalne - baš kao što je Sarajevski atentat.

Do mnogih zaključaka moramo da dođemo posredno.

Niko od ključnih aktera ove priče (Princip, Grabež, Čabrinović, Apis, Tankosić) nije preživeo rat da bi mogao detaljno da svedoči, da kaže šta se dogodilo ili kojim su interesima i idealima bili vođeni.

Natrag u prošlost: nakon što se sastao sa Grabežom, Tankosić je preneo Apisu zahtev da pomogne ideju da se nešto uradi protiv Ferdinanda.

Jedino svedočanstvo o Apisovoj motivaciji ostavio je pukovnik Čedomir Popović, Apisov bliski prijatelj, u listu Nova Evropa 1932. godine.

Apis je verovao da sledi napad Austro-Ugarske na Srbiju i da eventualni haos u Sarajevu to može da spreči. Mladobosanci su dobili bombe iz Kragujevca i pištolje marke Brauning.

Ispod možete da vidite najvažnije delove iz teksta Čedomira Popića. To je naš jedini uvid u Apisovu motivaciju.

Prodavnicu pištolja u Beogradu (odakle je došao pištolj) držao je nastavnik mačevanja na Vojnoj akademiji, Belgijanac Šarl Matje Duse. Radilo se o najmodernijem pištolju toga vremena.

Ispod vidi oglas za belgijski Brauning i Duseovu radnju (iz beogradske štampe tog vremena).

Ima neke simbolike u svemu ovome - protiv najstarijeg carstva, koje je na razne načine držalo Bosnu i Hercegovinu u političkom sistemu nekih prevaziđenih vremena, Princip je krenuo naoružan ne samo modernim idejama već i najmodernijim pištoljem.

Pištolj iz koga je pucao Princip. Brauning FN 1910

Oružje koje je habzburška policija oduzela u zaverenicima Sarajevu

Uobičajen put iz Beograda za Austro-Ugarsku bio je bio Zemun, ali se znalo da tu Principa i društvo čeka hapšenje.

Austro-ugarski konzul u Beogradu imao je dovitljiv način da komunicira sa austrijskom policijom u Zemunu.

Da biste napustili Beograd, morali ste da dobijete pečat austrijskog konzula. Ukoliko ste bili sumnjivi, konzul ne bi pečat lupio pravilno, već pomalo nakrivo. Kada bi austrijski policajac u Zemunu video nakrljiven pečat, znao je šta da radi.

Međutim, posle nekog vremena postalo je jasno šta nakrivljen pečat znači…

Atentatori su zbog toga u BiH prešli ilegalno, preko Isakovića Ade, južno od Bijeljine. Tada je prebačeno i oružje.

Ovde je obaveštajna služba, tj. obaveštajni odsek Đeneralštaba, imao svoje uobičajeno mesto prebacivanja iz Srbije u Bosnu i obratno.

Austrijski posmatrači zbunjeni su na dovitljiv način. Jedan kafedžija sa srpske strane točio je veoma povoljnu rakiju. Iako nije bilo dozvoljeno, na ovom mestu gde se Drina leti mogla pregaziti, zemljoradnici iz Bosne su dolazi na čašicu ili dve.

U toj masi ljudi često se nalazio i neko ko je granicu prelazio sa nekim drugim motivima.

Atentatorima je pomogao Apisov čovek, major Ljuba Vulović.

Zaverenici su od Tankosića dobili koverat sa papirom, a na papiru je bila samo jedna reč. Upućeni su da je jave Vuloviću.

Koja je reč to bila, ne znamo. Kada je Vulović video papir, znao je šta treba da uradi. Radilo se sigurno o već dobro uigranom metodu.

Istovremeno, pripadnici carinske službe su primetili da se nešto čudno događa. O tome su odmah pisali premijeru Pašiću (vidi dokument ispod):

Granične trupe koje se spominju u tekstu su bile obaveštajni deo vojske i pod Apisovom kontrolom, a njihov komadant bio je Ljuba Vulović. Zbog toga što je pomogao mladobosancima major Ljuba Vulović će platiti glavom (streljan je 1917. godine u Solunskom procesu zajedno sa Apisom).

Apis skroz levo, Vulović krajnje desno.

Pašić je odmah naredio ministru vojnom (Radomiru Putniku) da ispita o čemu se radi. Putnik je sproveo taj zadatak, ali je istragu poverio nadležnom oficiru na licu mesta - majoru Vuloviću.

Vulović je tako dobio zadatak da vodi istragu sam protiv sebe.

Franc Ferdinand, kao Generalni inspektor austro-ugarske armije, stiže na Ilidžu u rano jutro 28. juna 1914. godine.

Austro-ugarska armija iznad Sarajeva.

Ispred samog ulaza u Hotel su Sofija Hoenberg, Oskar Poćorek (bez kape) i Franz Ferdinand.

U literaturi o Sarajevskom atentatu se često spominje se da je obezbeđenje bilo slabo. Nema osnova za takve tvrdnje. Grad je bio pun policijskih agenata iz raznih krajeva AU i preduzete su najrazličitije bezbedonosne mere.

Jedan od snažnijih utisaka koje sam stekao tokom istraživanja jeste da se zavera širila neverovatno lako. Nakon što su stigli u Sarajevo, zaverenici su sakupili još nekoliko učesnika.

Gotovo je čudo da niko nije “izdao“. Najmlađi, Vaso Čubrilović, imao je 16 godina. On se čak i ljutio što nije obavešten ranije.

Glavni operativac u Sarajevu bio je Danilo Ilić - on je odlučio gde će ko da stoji i da čeka Ferdinanda.

Posao im je olakšalo to što je u novinama bila objavljena maršruta svečane povorke.

Na fotografiji iz 1915. se vidi izvršenje smrtne kazne na dan kada su obešeni Danilo Ilić i Veljko Čubrilović (pomagao oko prebacivanja zaverenika i oružja od Drine do Sarajeva). Ne možemo tačno reći ko je na fotografiji. Doktor pregleda obešenog da utvrdi da li je nastupila smrt.

Prvi pokušaj atentata izveo je Nedeljko Čabrinović - bacio je bombu.

Bombama je tada trebalo 10-15 sekundi od aktiviranja do eksplozije, tako da je njegova bomba eksplodirala iza automobila Franca Ferdinanda i ranila oficire u automobilu iza.

Čabrinović skače u reku i pokušava da cijanidom izvrši samoubistvo, međutim, ubrzo je uhapšen.

Ferdinand posle prvog pokušaja atentata stiže ispred sarajevske Gradske većnice.

Ferdinand ubrzo potom napušta Gradsku većnicu. Razumljivo besan on otkazuje ostatak posete i umesto obilaska grada nedugo potom kreće ka bolnici da poseti svog ađutanta, ranjenog tokom prvog pokušaja atentata.

Misleći da je sve propalo, deo atentatora se razišao.

Princip se nalazio nedaleko od ulaza u poslatičarnicu Morica Šilera gde je voleo sam da dolazi na krempite. Poslatičarnica:

Sudeći po pravcu kretanja (od Većniće niz Miljacku) i minaretu Careve džamije fotograf koji je napravio ovaj kadar je stajao 10-15 metara od Šilerove poslatičarnice. Ovo je poslednja fotografija živog Ferdinanda:

Da je došlo do promene rute, tj. da se ne ide u centar grada već ka bolnici, to niko nije saopštio šoferu.

Automobil marke Gräf & Stift, umesto da nastavi niz reku, skreće ka Baščaršiji, Ferdinand saopštava vozaču da je pogrešio i vozač zaustavlja vozilo.

Automobil je zaustavio tačno ispred poslatičarnice i Principa.

Drugim rečima, sasvim slučajno Ferdinand se našao u otvorenom automobilu tačno ispred Principa.

Dok je vozač pokušavao da automobil vrati unazad, Princip ispaljuje nekoliko hitaca. Ferdinanda pogađa u vrat, a kroz karoseriju automobila (vidi gde je na fotografiji ispod označeno “x“) pogađa i Sofiju u stomak.

Atentatori su odmah uhapšeni.

Mi danas često pamtimo Principa na osnovu fotografije nastaloj u ćelijama vojnog zatvora u Sarajevu 2. jula 1914. godine.

Zašto je njegov izraz lica baš ovakav?

Razlog nije samo batinanje koje je usledilo nakon hapšenja.

Njegovo lice izgledalo je veoma drugačije samo nekoliko meseci kasnije, kada je fotografisan uoči suđenja.

Principovo lice 2. jula i početkom oktobra 1914. godine.

Zbog čega Princip, na verovatno najpoznatijoj fotografiji, ima baš takav, uznemiren, izraz lica? Šta govore te širom raširene oči?

Fotografija je nastala kao deo psihičke torture.

Nekoliko dana nakon atentata, istražni sudija nije mogao da se pohvali da je saznao mnogo toga. I dalje nije znao mnogo o tome ko su bili atentatori, ko im je pomagao i kakvi su bili njihovi motivi. Policija je morala brzo da ostvari nekakve konkretne rezultate.

Policijski službenik Ivasjuk došao je na ideju da se atentatori fotografišu - do tada su uhapšeni bili bez međusobnog kontakta i nisu znali šta se dešava.

Tokom fotografisanja - što je bilo unapred planirano - jedan drugi detektiv i Ivasjuk su međusobno razgovarali o masovnim streljanjima koja će početi. To je bila taktika koja je trebala da zastraži atentatore. Njihovo priznavanje svega, navodno, moglo je sve da zaustavi. O tome znamo na osnovu sećanja Vladislava Glika objavljenim delom u Politici u novembru 1933. godine (vidi ispod):

Princip je tako ostao zapamćen ponajviše na osnovu fotografije nastale u trenutku u kome, ne samo da nije ličio na sebe od batina, već i trenutku kada se lomio da li da nastavi da ćuti, imajući u vidu masovna streljanja koja su bila najavljena.

Ubrzo nakon ovih događaja Danilo Ilić je bio taj koji je otkrio detalje zavere.

U samom Sarajevu nakon atentata nastao je haos. Kada je postalo jasno da su zaverenici mahom Srbi, usledio je pravi juriš na njihovu imovinu.

Mesec dana nakon atentata počeo je Prvi svetski rat.

Pozdrav,

Miloš