#8 Druga strana Italije
Tri susreta sa karabinjerima i jedan sa policijom
Već neko vreme želim da napišem tekst o jednoj Italiji koja se često ne vidi na lepim razglednicama. Nisam znao baš kako da tome pristupim. Međutim, događaji su mi sami nametnuli temu.
februar 2022 - ukraden mi je telefon
jun 2022 - obijen mi je stan
april 2023 - ukraden mi je računar
maj 2023 - zatekao sam moj automobil na ulici sa otvorenim vratima. dokumenta su nestala, kao i nekoliko stvari koje sam imao u kolima.
Ne računajući Srbiju, proveo sam barem šest meseci u cugu u četiri različite zemlje. Za to vreme sam imao zdravstvenih, birokratskih i raznih drugih problema. Jednu stvar koju sam naučio da se kvalitet života ne meri po tome koliko je dobro kada je sve dobro. Lako je kada je dobro. Dobro merilo je šta se dešava kada stvari pođu nizbrdo.
Kada mi je ukraden telefon nisam čak ni mislio da idem u policiju, nije bio posebno vredan, a i nisam se nadao da ću ga dobiti nazad. Ipak, u Italiji ako želite duplikat sim kartice, obavezna je prijava krađe.
Odlazim u najbližu stanicu karabinjera. Imam šta da vidim.
Comando Stazione Firenze Campo di Marte ima pauzu za ručak sat vremena. Iskreno, nikada nisam pomislio da stanica policije može da ne radi. Pritom, radi se o stanici u velikom gradu pored ogromne železničke stanice.
Objašnjavam situaciju, kažem da mi treba denuncia - snalazim se sa lošim italijanskim.
Gledam neki ogroman formular koji popunjavam. Moram da popunim nešto, vidim piše lo celibe. Ne znam šta znači. Da nije neki celibat? Nisam u celibatu valjda. Pitam. Umiru od smeha karabinjeri.
To je formalni način da se kaže “neoženjen“. Smejali smo se malo, oni stvarno ja iz kurtoazije.
Drugi susret sa karabinjerima nije bio zabavan kao ovaj.
Tih dana spavao je kod mene u stanu bivši kolega Japanac. Šalje mi poruku “nešto se desilo, vrata su obijena“.
Trčim kući, imam šta da vidim. Ne da su obijena vrata nego je zid odvaljen.
Zovemo policiju, kažu čekaj ništa ne radi. Stižu brzo. Prvo me pitaju jel imam oružje u stanu. Odakle mi? Brzo prolaze kroz stan.
“Jel vidiš da ti nešto nedostaje?” pita me krupniji. “Ne, izgleda da je sve tu, vidim i bicikl mi je tu”.
“Mora da ih je neko prekinuo“ odgovara mi. “Odlično si prošao, bello bello“.
Gledaju štetu na vratima, kaže sitniji “solidan pajser je ovo bio“. Pravimo izveštaj. Pitam jel mogu da dobijem kopiju. ”Ne” - to je za njihovu arhivu, a ja ako želim da idem u stanicu da napravim denuncia.
Morali smo zid na vratima da popravljamo.
Ispred zgrade ima mnogo objekata sa kamerama. Mislite da su možda pogledali? Imao sam sreće pa mi je nestalo samo par predmeta, naočare za sunce i dva ručna sata.
Imam sreće da je vlasnica stana u kome živim jedna divna Sicilijanka. Ona je brzo regulisala sve oko vrata i pokrila troškove. Grazie Rossana
Odlazim na pauzu za ručak na fakultetu, vraćam se u biblioteku i vidim da ka meni trči jedan ogroman Poljak, bilder momak. Štrecnuo sam se. Viče “jel si video moj laptop“?
Pošto znam gde je on sedeo, brže bolje ide da vidim gde je moj. Nema ga.
Sada je situacija ozbiljnija jer ne samo da univetzitet plaća debele pare za privatno obezbeđenje već je i vlasništvo nad objektom podeljeno na neki čudan način između EU i Italijanskog ministarstva spoljnih poslova/italijanske države.
Dakle, krađa nije na ulici.
U to vreme ja preko mog telefona vidim da je moj laptop već na autoputu za Milano
Stižemo kod karabinjera.
Ukupno pet ukradenih računara. Dakle, nas petorica i dvo tipa zadužena za obezbeđenje.
Prima nas šef stanice. Ja mu kažem evo vidim gde je laptop, daj da uradimo nešto. Kreće razvlačenje, “znate to je veliki prostor bla bla“….”da je to tačna lokacija koja se ne pomera blabla”.
Ništa. Poslali su me kod nekog mladog policajca u kancelariju. Da napravimo mi denuncia.
U tom trenutku ja vidim da se kompijuter više ne pomera. Stigao u neko predgrađe Milana.
Istrčavam iz te kancelarije i ulazim opet kod šefa stanice. “Evo imam lokaciju!“ uzvikujem srećno.
“imaš lokaciju…“
Dok je to izgovarao, dete u meni već zamišlja specijalni odred karabinjera kako herojski upada u zgrade, hapsi NN počinioce i vraća moj računar.
“imaš lokaciju - dobro - reci tamo da stave lokaciju u denuncia“.
Gledam, ne verujem šta gledam. Šef stanice i ova dva Italijana koji rade na fakultetu nastavljaju da chiacchierare - da tračare o nekim gradskim temama.
Maksimalna nezainteresovanost. Ne umem - ili ne uspevam - da ih ubedim u suprotno. “Zavisi od sudije, treba nalog…”
Vraćam se kod mladog policajca. On mi objašnjava da domicilio u smislu pravnog statusa nije isto kao domicilio u smislu adrese.
Pita me kako je to biti istoričar?
Odgovaram. “Bellissimo“ kaže.
Pita me a do kada ostajem u Italiji?
Pita me…pita me sve žive stvari, samo mi ne govori ništa korisno.
Ulazi drugi policajac, ovaj moj ga pita “jel si pogledao snimke sa kamera“? Ovaj drugi samo pokazuje na sat. Petak je, pet popodne je…idem im se kući. A i stanica se uskoro zatvara.
U međuvremenu mi se pokvario bojler u stanu. Rosana mi piše da li sam popravio, ja joj objašnjavam situaciju.
Ona mi šalje poruku koju ubrzo potom briše. “scusami in nome degli italiani onesti“ - oprosti u ime ispravnih Italijana. Razumem je zašto je napisala. A razumem i zašto je posle obrisala.
To je bilo pre deset dana.
Juče, u ponedeljak, dolazim do parkiranog automobila i vidim otvorena zadnja desna vrata. Par stvari uzeto, papiri ispreturani i dokumenta nestala.
JEL ME NEKO ZAJEBAVA - je bio prvi i jedini utisak.
Šta ću, gde ću…
Italija je haotična na mnogo načina, a i tako što ima i polizi di stato ali i carabinieri.
Jedni su pod ministarstvom odbrane, a drugi pod ministarsdtvom unutrašnjih poslova ali i jedni i drugi rade gotovo iste stvari.
Ajde da probamo sa policijom. Imam kao neku “vezu“, primiće nas inspektor taj i taj. Dok čekam, vidim opet karabinjere u zgradi. Dakle, film koji sam već gledao.
Prima me čovek, ima kancelariju od recimo 70 kvadratnih metara. Dakle nije nebitan tip. Na posao sa pištoljem.
Međutim, krajičkom oka vidim bicikl kod njega u kancelariji. Običan neki gradski bicikl, a na njemu katanac, ja mislim da ima 6-7kg možda. Ja bih time zatvorio vrata na nekoj vikendici, čudo ogromno.
Dakle, ako lik sa pištoljem za pojasom tegli toliki katanac za običan bicikl ovde niko i ništa nije bezbedno.
Sada sam kod policije ali opet pravimo denuncia.
Vidi on u računaru i za telefon i za stan i za kompijuter…
Moj računar u međuvremenu stigao u Maroko.
Gleda on to.
I opet krećemo sa svim pitanjima i informacijama koje imaju veze sa svim živim ali ne sa onim zbog čega sam ja došao.
Zašto Srbi neće u EU?
Da li mislim da je laptop preko Đenove ili Barselone stigao u Maroko?
Koliko košta moj Fiat sada u Srbiji, a koliko je koštao kada sam ga ja kupio?
Jel ja znam koliko se Fiat lako obije?
I tako…
Kada sociolozi objašnjavaju zašto je u Italiji važno biti deo neke grupe - crkvene zajednice, navijačke grupe, sindikata, ili pak mafije ili tako nečega - kažu da je to zato što Italijani imaju jako dugo iskustvo nemanja države, nemanja sistema koji funkcioniše.
Miloš