#4 - Uloga nafte u promenama globalnog poretka

Vreme velikog nereda po Helen Tompson

Da li živimo u vremenu krize?

Odgovor koji daje Helen Tompson glasi: ne samo da živimo u vremenu krize, već svedočimo preklapanju tri nezavisna procesa koji čine vreme pred nama periodom izazova i nestabilnosti.

Na prvom mestu, potreba za energijom testira stara savezništva.

Pored toga, nestabilan finansijski sistem onemogućava dužu stabilnost.

Na kraju, zapadne demokratije prolaze kroz period promena i preispitivanja politika.

Tompsonova, profesor političke ekonomije na Univerzitetu u Kembridzu, ne prihvata uobičajene interpretacije koje posmatraju naše doba kao krizno. Ona tvrdi da posebno zavarava prosto oslikavanje poslednje decenije kao vremena nekakvog populističkog revolta ili epohe povratka nacionalizama. Smatra jednako neistorijskim jadikovanje za vremenom „liberalnog međunarodnog poretka“.

Trenutna nestabilnost ne očituje se samo u tome što živimo u periodu zategnutih odnosa između vodećih vojnih i ekonomskih činilaca. Gledajući u prošlost, ovakva situacija nije nikakva novost. Knjiga Nered: teška vremena u 21. veku donosi tezu da za razumevanja vremena u kome živimo treba imati na umu susretanje tri procesa koji postojanje stabilnog sistema čine malo verovatnim.

Prvi proces koji Tompsonova prati jeste međupovezanost posedovanja i pristupa energetskim resursima, sa jedne strane, i politike i ekonomije u poslednjih sto godina, sa druge strane.

Početkom 20. veka nafta je počela da zamenjuje ugalj kao izvor energije. U prethodnih stotinu godina, malo je proizvoda koji će tako intenzivno oblikovati svet.

Nafta i njeni derivati pokretali su brodove i avione, na kojima će počivati vojna moć u 20. veku. Bez nafte je teško zamisliti i proizvodnju i transport hrane, kao i ostalih trgovačkih proizvoda.

Ono što se iz nafte može proizvesti, tj. petrohemikalije, naći će put do sapuna, deterdzenata, đubriva, poliestera, eksploziva i lekova. Značaj nafte nije moguće prenaglasiti.

Međutim, promena koju je nafta donela nije bila samo tehnološka. U vreme industrijske revolucije, počev od kraja 18. veka, Evropa je uživala benefite od činjenice da je ugalj bio ne samo široko rasprostranjen, već je i bio srazmerno lako dostupan. Uglja je mnogo i do njega je lako doći. Ova činjenica igrala je važnu ulogu u globalnom usponu moći zapadne Evrope.

Međutim, kada je nafta počela da zamenjuje ugalj, za razliku od carske Rusije i SAD, ostale evropske države (sa izuzetkom Austro-Ugarske) nisu imale svoje izvore nafte. Potreba da se osiguraju stabilni izvori energenata, snažno je oblikovala istoriju 20. veka. Štaviše, i danas predstavlja veliki izazov za EU i to postaje mesto na kome je na testu evropsko jedinstvo, tvrdi Tompsonova.

Krajem 19. veka u Evropi su naftu prodavali američki Standard oil i dve kompanije koje su nudile rusku naftu. Dok je SAD, sa razvojem automobilske industrije i povećanjem unutrašnje potrebe za naftom,  razvijala sopstvenu industriju, ruska naftna polja oko Bakua i Batumija uništavana su u vreme revolucije 1905. godine, što je na neko vreme potpuno obustavilo eksploataciju.

Naftna polja kod Bakua 1910, tada Rusko carstvo danas Azerbejdžan.

Ubrzo je i Bliski istok dospeo u prvi plan svetske politike gde će ostati do našeg vremena. Nafta je u Persiji otkrivena 1908. godine. Nedugo zatim su se geolozi rastrčali po čitavom regionu u potrazi za „crnim zlatom“. Prvi svetski rat je sve promenio i to ne samo zato što su, po rečima britanskog ministra spoljnih poslova, „saveznici doplovili do pobede na talasu [američke] nafte“.

Osmansko carstvo se svrstalo na stranu Nemačke 1914. godine i poraz koji je usledio doveo je rasparčavanja bivšeg carstva, tj. upravo onih teritorija koje su sadržale najveći poznati deo nalazišta nafte.

Raspodela plena bila je takva da su britanske kompanije 1920. godine kontrolisale 50% poznatih svetskih zaliha nafte. Ugovor iz San Rema iz 1920. godine podelio je vlasništvo nekadašnje državne osmanske kompanije između britanskih i francuskih kompanija.

Po ugovoru poznatom kao „Ugovor crvene linije“ 1928. godine formiran je prvi kartel. Nafta je postajala resurs kome nije mogao pristupiti svako.

Istraživanja i eksploatacija na teritoriji koju je 1914. godine kontrolisalo Osmansko carstvo bila je de facto pod kontrolom Anglo-persijske kompanije (danas Britiš Petroleum). Međutim, SAD su ipak uspele da se izbore za istraživanje na dva mesta koja će se pokazati kao izuzetno bogata: Bahrein i Saudijska Arabija.

Tompsonova ukazuje na fenomen koji je komplikovao i komplikuje odnose SAD i Evrope. U međuratnom periodu SAD žele Evropu koja je u dovoljno dobrom ekonomskom stanju da može da vrati dugove nastale tokom Prvog svetskog rata.

Nakon Drugog svetskog rata, SAD će želeti Evropu dovoljno razvijenu i snažnu da se odupre uticaju SSSR-a. SAD zapadnoevropskim državama nude pojedine olakšice i pokušavaju da podstaknu konsolidaciju unutar Evrope.

Tokom vremena potreba za naftom je rasla. Nafta je 1950. godine činila 20% svetske energetske potrošnje. Do 1970. godine došlo se do 40%.

Pitanje koje se postavljalo – i koje se i danas postavlja – odakle će Evropa dobijati naftu i gas? 

Američki predsednik Truman (predsednik od 1945. do 1953) gurao je evropske države ka većoj konzumaciji nafte, na uštrb drugih izvora energije. To je dolazilo sa rizicima. SAD su nametnule embargo na sovjetsku naftu, ali to je značilo da moraju da snabdeju Evropu iz drugih izvora - idealno sa Bliskog istoka. Truman je želeo da nafta iz Južne Amerike i SAD ostane za američku upotrebu.

Najpovoljniji scenario za SAD bio je snabdevanje Evrope sa Bliskog istoka preko američke infrastrukture. U razgovoru sa Tompsonovom za RTS diskutovao sam o ovom složenom američkom planu, koji je povremeno delovao kao žongliranje se previše loptica.

Tompsonova kaže: „SAD ima problem sa strukturiranjem hijerarhije geopolitičkih ciljeva: poželjno je da Sovjeti ne budu prisutni na Bliskom istoku, da se Evropi obezbedi pristup, trebalo bi predstaviti sebe kao saveznike (umerenih) arapskih nacionalizama i obezbediti jedan nivo podrške Izraelu. Postoji velika tenzija između ovih ciljeva”.

U međuratnom periodu, trebalo je održati Americi naklonjenu situaciju u zemljama koje su imale naftu ali i koristiti situaciju nastalu vojnim prisustvom Velike Britanije na Bliskom istoku. Sa prolazom vremena, Britanije je postepeno bilo se manje, a SAD sve više.

Povlačenje Britanije iz istočnog Mediterana i Bliskog istoka posle Drugog svetskog rata značilo je da je put ka većem uplivu SAD u ovaj deo sveta otvoren. Uprkos protestima drugih članova, Grčka i Turska 1952. godine postaju članice NATO. Tompsonova kaže da je ovo pomeranje severno-atlantskog saveza daleko od Atlantika, ka Bliskom istoku, jedna od nesređenih protivrečnosti unutar evropsko-američkih odnosa.

Godinu dana kasnije, 1953. godine, SAD pomažu državni udar u Iranu i svrgavaju premijera Mohameda Mosadeha koji je želeo da ograniči moć Anglo-iranske naftne kompanije. Potreba za kontrolisanjem izvora nafte sve dublje je vezivala SAD za ovaj deo sveta.

Međutim, iako je akcija državnog udara u Iranu 1953. godine uključivala i Veliku Britaniju, razlike između Londona i Vašingtona bile su velike.

Kada je došlo do Suecke krize – kada su Britanija, Francuska i Izrael napali Egipat, nakon što je egipatski predsednik Naser nacionalizovao Suecki kanal – Ajzenhauer je bio užasno besan. Poslednja stvar koju je Vašington želeo bio je Egipat koji je sovjetski saveznik.

Sucki kanal u plamenu 1956.

Britanija se ubrzo nakon napada na Egipat suočila sa nemogućnošću da preko Međunarodnog monetarnog fonda dobija dolare i sa drugim merama američkog finansijskog pritiska. Između naklonjenosti arapskih država i NATO saveznika Ajzenhauer je odabrao prvu mogućnost. Suec je doveo do antiameričkog raspoloženja u NATO. Konrad Adenauer nazvao je napad na Egipat „gestom evropskog raison d' état“.

U razgovoru Tompsonova kaže da je Ajzenhauer loše procenio američke interese. Nedugo nakon Sueca Naser će se oštro okrenuti protiv Izraela. Posle rata sa Izraelom 1967. godine, kroz Suecki kanal nije prošao niti jedan barel nafte sve do 1974. godine. Podrška Egiptu, motivisana energetskim razlozima, nije imala očekivane posledice.

Stav SAD u vreme Suecke krize nije bio bez konsekvenci ni u Evropi. Evropske države brzo menjaju stav prema sovjetskoj nafti. Suočene sa nekooperativnim Vašingtonom, zapadno-evropske države okreću se sovjetskoj nafti.

To je ubrzo dovelo do još jedne krize. SSSR je počeo izgradnju naftovoda Družba – koji je i danas jedan od najvećih naftovoda u svetu - a za pun kapacitet bio je neophodan građevinski materijal koji su posedovale države članice NATO. SAD je mogućnost izvoza blokirao preko Zapadne Nemačke. Evropa je (ne)voljno učestovala u limitaciji sopstvenog pristupa energentima.

Kroz celokupan spektar složenih odnosa na trojnoj relaciji SAD-Zapadna Evropa-Bliski istok, Tompsonova ukazuje na paradoks nepreklapanja energetskih, ekonomskih i političkih savezništava. Iako ona to nigde doslovno ne kaže, čitalac zaključuje da je Evropska ekonomska zajednica, a potom i EU, postaje najveći ekonomski projekat u istoriji koji je, kada je reč o bezbednosti, u potpunosti zavistan od jedne druge organizacije.

Svojim prisustvom na Bliskom istoku SAD preuzimaju odgovornost da obezbede dotok nafte, ali preklapanja drugih interesa – regionalnih, komercijalnih ili antisovjetskih/(ruskih) – čine energetski veze SAD i Evrope složenim. 

I kada je reč o Bliskom istoku, SAD imaju problem da sačuvaju savezništva. SAD i Saudijska Arabija počele su da stvaraju „specijalne veze“ još od 1940-ih. Američki kapital, kao i bezbednost koji su nudili, otvorili su Vašingtonu Saudijsku Arabiju. Tako je 1944. godine nastala danas najveća naftna kompanija na svetu Aramko (Arabian American Oil Co.) Međutim, savezništva, zbog prevelikog broja nepoznatih u celokupnoj energetskoj jednačini, nisu bila trajna i stabilna.

SAD će, kroz tehnologiju izvlačenja nafte iz uljnih škriljaca tokom 1960-ih postati konkurent Saudijskoj Arabiji. Da bi se smanjila dobit SSSR-a od prodaje nafte, SAD bez konsultovanja arapskih država utiču na smanjivanje cena. Ovo komercijalno rivalstvo značilo je otežavanje američko-saudijskog savezništva. Najveća posledica bila je kreiranje OPEK-a (Organizacija zemalja izvoznika nafte).

Američka spoljna politika nije želela da formalnim okupacijama imitira britansko carstvo koje se povlačilo, ali nije moglo da dopusti ni sovjetsko prisustvo, pa su Iran i Saudijska Arabija, posebno od 1960-ih, postajali neophodni saveznici. Sa nezavisnošću Katara, Kuvajta i Bahreina (postaju nezavisni u periodu 1961–1971. godine) prisustvo SAD postaje sve veće.

Počevši od 1970-ih, Tompsonova prati i drugi proces za koji tvrdi da doprinosi današnjem „neredu“. Kada je reč o finansijama, najčešće objašnjenje promena koje su se događale 1970-ih i 1980-ih, sadrži reč „neoliberalizam“. Tompsonova ovom terminu nije toliko naklonjena. Ona tvrdi da promenu koja je nastupila treba posmatrati ne iz ravni ideologije, već iz ravni ekonomskih potreba.

Tompsonova navodi: „Sedamdesete su kraj evropskog carstva na Bliskom istoku. Više ne postoji svet u kome imamo sedam kompanija koje kontrolišu gotovo sve izvore nafte u svetu. Pored toga SAD, za kratko vreme, od naftne samodovoljnosti, postaju najveći uvoznik”.

Do sredine 1970-ih SSSR je prestigao SAD i postao najveći proizvođač nafte u svetu. Da stvar bude gora po SAD, arapski svet je u vreme Jom Kipurskog rata 1973. godine imao na raspolaganju novo oružje: naftni embargo.

Posledice za globalnu ekonomiju bile su velike. Prestanak izvoza nafte u one države koje su podržavale Izrael (tj. veliki deo država „zapadnog sveta”) doveo je do eksplozije cena nafte, inflacije i opšte krize.

Ekonomske promene koje su nastupile 1970-ih bile su razgradnja svetskog ekonomskog poretka stvorenog nakon konferencije u Breton Vudsu 1944. godine. I pre nego što je Drugi svetski rat završen, ova konferencija (zvanično Monetarna i fiskalna konferencija Ujedinjenih nacija), postavila je nove temelje finansijskog i monetarnog poretka.

Konferencija u Breton Vudsu jul 1944.

Posledice dogovora u Breton Vudsu bile su brojne (spomenimo samo osnivanje Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Međunarodne banke za obnovu i razvoj). Cilj je bio obezbediti ekonomski oporavak i stabilnost.

Tompsonova insistira da ne bi trebalo izgubiti iz vida da je novi uspostavljeni poredak 1944. godine dizajniran prema potrebama SAD. Jedino je dolar mogao da se menja za zlato. Bila je to prednost za SAD, jer druge zemlje nisu mogle da se okrenu devalvaciji, a preko MMF-a Vašington mogao da insistira da pozajmice budu uslovljene onim ekonomskim politikama koje su bile u skladu sa američkom vizijama.

U Breton Vudsu, SAD pokušavaju da stvore pravila po svojoj meri. Međutim, 1940-ih, Tompsonova insistira, SAD imaju energetsku samostalnost i veliki trgovački suficit. Početkom 1970-ih, SAD su bile na putu da postanu najveći uvoznik nafte.

Naftna kriza izazvana embargom OPEK-a, došla je u vreme i ogromnog duga nagomilanog ratom u Vijetnamu. Ričard Nikson, početkom sedamdesetih, nizom mera nije reformisao stari sistem već ga je u potpunosti demontirao.

Američki saveznici, koji su veliki deo sopstvenog zlata čuvali u SAD bankama, suočili su se sa SAD koja devalvacijom dolara čini isto ono što je svojim saveznicima onemogućavala. Sa druge strane, Americi koja stvara deficit tako što uvozi naftu bilo je potrebno otvaranje finansijskog tržišta, tj. novac koji je lakše i povoljnije dostupan.

Tompsonova kaže da je u svetlu velikog duga nastalog usled rata u Vijetnamu i deficita izazvanog uvozom nafte, opcije za Vašington nisu bile brojne. Bio je potreban slobodniji protok novca, kako u, tako i iz SAD

Vašington je imao koristi od novih pravila. Tompsonova kaže da je za relativno malu cenu, dolar ojačao svoj primat kao sredstvo međunarodnog bankarstva i kredita. Nastao je i fenomen evrodolara – dolarski depoziti u bankama izvan SAD. Sa promenama finansijskog sistema, obim ovog novca vrtoglavo je rastao.

Novi izazov možda je najbolje opisao politički ekonomista Džefri Friden: Ko će kontrolisati dolarske depozite u vlasništvu nemačkih banaka, koji se nalaze u njihovim ekspoziturama u Britaniji? Odgovor je: niko.

Sistem nakon kraha Breton-Vudsa nema paralelu u istoriji; sistem u kome nijedna valuta nije vezana za zlato bio je bez presedana. U svetu gde je jedan naftni šok dolazio za drugim, stabilnost je bila sve ređa, a javni dug je rastao.

Da li je podsećanje na dešavanja iz prethodnih decenija važno za godine koje su pred nama ili je prosto to samo istorija?  

Tompsonova pokazuje da nekoliko savremenih trendova ima svoju predistoriju, koja pokazuje da rešenje nije jednostavno, ukoliko je uopšte moguće.

Energija postaje najvažnije pitanje koje dovodi do razlika unutar EU. To testira ne samo solidarnost unutar EU, već i slaganje unutar NATO. Pre petnaestak godina postojali su brojni planovi da se Evropa opremi sa novim gasovodima. Srpski čitaoci će se setiti Južnog toka.

U isto vreme postojao je i koncept gasovoda Nabuko, koji je trebalo da donese gas iz Azerbejdzana. Istovremeno, Nemačka i Rusija isplanirale su Severni tok. Severni tok pušten je u rad 2012. godine. Kao što je dobro poznato, trenutno, pod nerazjašnjenim okolnostima i usled sabotaže, dobrim delom je onesposobljen. Severni tok je bio kruna nemačko-sovjetske (ruske) energetske povezanosti, uspostavljene još 1970-ih.

Južni tok onemogućen je, formalno preko Bugarske, nakon Ruske aneksije Krima. Formalnog opravdanja se slabo ko i seća. Bes država EU koje su snažnije od Bugarske, a koje su izgubile izvore gasa zbog gašenja ovog projekta, nije bio mali.

Francusko-nemačko neslaganje oko velikih pitanja unutar EU dobro se oslikava i u energetskom sektoru i odnosu prema Bliskom istoku, pokazuje Tompsonova. Ona kaže da je danas pored Ukrajina, Turska najveća linija razdvajanja unutar Evrope.

Nemačka je više naklonjena Turskoj od Francuske. Jedan od razloga je dogovor kojim je Turska, uz određene nadoknade, u dogovoru Merkelove i Erdogana preuzela na sebe odgovornost da zaustavi talas emigranata ka Evropi. Iz želje da takav dogovor opstane, Nemačke će pomagati Turskoj usled finansijske krize.

Sa druge strane, Francuska vidi Tursku kao konkurenta na Mediteranu. To se najbolje oslikava u Makronovoj podršci projektima eksploatacije gasa u kiparskim teritorijalnim vodama, što je projekat koji Turska sabotira.

Nemačka, pak, ne može svoj veći uticaj od Francuske da kapitalizuje u potpunosti. Istočno krilo EU najnaklonjenije je prema NATO. Nemačka nema vojni kapacitet da zameni SAD i tako Ukrajina postaje velika tačka sporenja između Poljske i Nemačke. 

Pokušaj pravljena stabilnijeg saveza na Bliskom istoku jednako je težak. Tompsonova kaže da to pokazuju odnosi Saudijske Arabije i SAD u poslednjim godinama.

Vreme od 2010. do 2014. godine bio je redak primer dugog perioda visokih cena nafte. Međutim, Rijad je počeo da menja politiku i počeo je da ruši cenu nadajući se da će uništiti američku konkurenciju.

Tompsonova kaže da je Obama zaključio da američki saveznik aktivno radi na uništenju američkih naftnih firmi. Međutim, niska cena nafte bila je za SAD i prilika da se naudi ruskoj ekonomiji – što je nakon ruske intervencije u Siriji postalo važno.

Obama je najavom „pivota ka Aziji“ glasno nagovestio okretanje Kini prioritetu broj jedan SAD politike. To ne samo da je snažno odzvonilo u Rijadu, već se nadovezalo i na činjenicu da u Siriji nije došlo do promene vlasti. Saudijci su se nadali američkoj intervenciji.

Velika promena nastupila je 2016. godine kada je Rusija postala deo nove organizacije OPEK+. Saudijsko-ruska alijansa nastala je iz zajedničke želje da se održi visoka cena nafte.

U vreme razgovora sa Tompsonovom stigle su i vesti o sporazumu koji je do pre nekoliko godina delovao nezamislivo, uspostavljeni su odnosi između Saudijske Arabije i Irana. Posrednik je bila Kina.

Poslednji deo knjige Nered bavi se promenama u demokratskim društvima. Ovaj deo otkriva i povremenu evropocentričnu perspektivu knjige. Fokus je pre svega na evropskim državama. Međutim, ako se ovo uzme u obzir, osnovna tvrdnja i dalje deluje da stoji na solidnim osnovama. Drugim rečima, uprkos fokusiranosti na zapadnu Evropu, i dalje vidimo ubedljive argumente koji objašnjavaju nedostatak jačeg političkog jedinstva.

Tompsonova kaže da je neuspeh u stvaranju ustava EU podstakao različite procese. U Britaniji je doveo do dobro poznatog ishoda, a u Francuskoj sa Makronom nestaje sistem u kome su dominirali poznati akteri, tj. stare partije. Na moje pitanje da li se uzroci mogu pronaći u opsegu kulture, ili se možda svega radi o krizi tj. stagnaciji srednje klase, Tompsonova kaže da se obe stvari dešavaju istovremeno.

Knjiga Nered objavljena je 24. februara prošle godine, na dan kada je počeo Rat u Ukrajini. Na moje pitanje da li misli da je jedinstvo unutar EU ostalo na zadovoljavajućem nivou, uprkos izazovima nastalim turbulentnom energetskoj situacijom, Tompsonova kaže da svaku procenu tog jedinstva treba posmatrati imajući u vidu niz povoljnih faktora: iznenađujuće blagu zimu, iznenađujuće malu kinesku potražnju energenata izazvanu pandemijom, ali i odluku predsednika Bajdena da iskoristi naftu iz američkih strateških rezervi kako bi održao koliko toliko nisku cenu. 

Imajući u vidu sve konflikte, zamrznute i one koji bukte, sve suprotstavljenosti, ideološke ili ekonomske, svet nameće potrebu za savezništvima. Dobar deo njih, koja su u prošlosti oblikovala međunarodnih poredak, nalazi se pred izazovima.

Miloš Vojinović

PS - tekst se originalno pojavio na portalu OKO. Hvala Nebojši Grujičiću koji je pronašao nekoliko veoma dobrih fotografija koje prate tekst.