#35 Kakav smo mi to narod?
I kako se to uopšte meri?
Sezona praznika i slava je uveliko iza nas, ali jedna od tema koje se stalno pokreće za slavskim astalom je uz nas tokom čitave godine. Gotovo da nema porodičnog okupljanja na kome neće biti izgovorena neka varijanta rečenice “takav smo ti mi narod” ili “to ima samo kod nas”.
I ja sam bio sklon da kažem “to može samo u Srbiji”. Tako je bilo sve dok iz Srbije nisam otišao i video kako je negde drugde. Pošto sam, pored zemlje u kojoj sam rođem, bio barem po pola godine u cugu u četiri druge države, imao sam dobru priliku da osetim na svojoj koži da to što sam mislio da “može samo u Srbiji” može da se desi i na nekim drugim mestima.
Međutim, ostaje legitimno pitanje kakav smo to mi narod?
Šta nas razlikuje od drugih, od suseda i od onih koji su daleko?
I najvažnije, kako se to uopšte meri?
Pre svega je teško oceniti jednu kulturu ili jedan narod zato što ga svako od nas pojedinačno vidi iz jednog veoma specifičnog ugla. Nije isto ako ste mladi, zdravi, materijalno situirani i živite u centru većeg grada i ako niste ništa od navedenog. Svako od nas se kreće u nekakvom mikro-svetu. Nekakav prosek ćemo mnogo bolje videti u domu zdravlja ili u policijskoj stanici, nego u okruženju svojih prijatelja.
Međutim, nekakva specifičnost svake države (ili naroda) ipak postoji.
Gert Hofstede (1928 - 2020) je bio holandski socijalni psiholog. Tvorac je poznate “teorije kulturnih dimenzija”. Ova teorija pokušava da objasni kako kultura i vrednosti jednog društva utiču na ponašanje pojedinaca.
Hofstede je počeo da se zanima za razlike u ponašanju izmedju stanovništva različitih država dosta rano. Kao mladić posetio je Veliku Britaniju. Iako je smatrao da izmedju dve tako bliske države kao što su Holandija i Britanija ne postoje velike razlike, docnije je pisao o sanžnom utisku koji je doživeo dok je primećivao brojne razlike.
Revolucija u njegovom istraživanju nastupila je krajem 1960ih. Hofstede je osnovao odeljenje za istraživanje zaposlenih unutar IBM-a. Rad unutar jedne takve gigantske korporacije omogućio mu je pristup ogromnom broju zaposlenih. Testirao je različite vrste upitnika koje su zaposleni popunjavali. Na kraju, jednu od tih vrsta upitnika popunilo je više od 100 000 ljudi. Trebalo bi da napomenem da je IBM ne samo bio rasprostranjen širom sveta, već su i radnici dolazili sa različitih podneblja.
Ono što je brzo postalo jasno je da su odgovori pokazivali da su sličnosti izmedju radnika bile uzrokovane pre svega geografijom. Drugim rečima, poreklo je određivalo ponašanje mnogo više nego obrazovanje, uzrast ili plata.
Kako odgovore na stotine pitanja predstaviti na jasan način? Hofstede je počeo sa četiri kategorije koje pokazuju razlike između ljudi (tj. kultura), a kasnije je dodao još dve. Drugim rečima, na kraju je došao do zaključka da se jedna kultura može predstaviti kroz odnos prema šest velikih tema. One su:
Indeks distance moći: do koje mere članovi jedne zajednice (firme ili organizacije) prihvataju da je moć podeljena nejednako?
Individualizam ili kolektivizam: do koje su mere ljudi integrisani u grupe? Koliko su međuzavisni članovi jednog društva? Da li se kaže “ja” ili “mi”? U individualističkim društvima ljudi se brinu pre svega o sebi i svojoj najbližoj porodici. Da li je ponašanje koje odskače od “norme” nešto na šta se gleda pozitivno ili negativno?
Odnos prema uspehu i postignućima: visok rezultat znači da društvo poseduje visok nivo kompetitivnosti i želje za uspehom. Da li ljudi žele da budu najbolji ili da vole ono što rade?
Izbegavanje nesigurnosti: kako se društvo odnosi prema činjenici da ne znamo budućnost? Da li su društva orjentisana ka čvrstim pravilima i kodeksima ponašanja?
Kratkoročna ili dugoročna orjentacija: gde je fokus, na prošlosti, sadašnosti ili budućnosti?
Zadovoljavanje poriva ili umerenost: kako društvo gleda na uživanje u životu i zabavu?
Ovo su najsvežiji podaci koje sam pronašao za Srbiju.
Kao što možete da vidite ispada da je Srbija:
mesto u kome ljudi nerado dovode autoritete u pitanje
društvo malo bliže kolektivizmu nego individualizmu
kada je reč o uspehu, blizina sredini lestvice Srbiju svrstava u “društvo konsenzusa”, a ceni se jednakost, solidarnost i kvalitet života.
mesto gde se nesigurnost se izbegava u velikoj meri
društvo bez snažnije sklonosti da razmišlja o budućnosti
društvo snažne umerenosti
Srbija društvo snažne umerenosti? Stavljam ruku u vatru ako je to tačno. Pre će biti da smo društvo preteranosti.
To nas dovodi do generalnih problema pravljenja ovakvih (pro)ocena.
Hofstede je želeo da stvori nešto što će objasniti sve. Nauka je nekada skromna u terminima koje koristi, a ponekad je preambiciozna. Hofstedeu svakako nije nedostajalo ambicije. Drugi aspekt koji ne treba gubiti iz vida jeste da je Hofstede želeo da napravi nešto što će moći da prodaje. Ogroman broj korporacija kupovao je podatke o pojedinim državama (tržištima), a taj posao danas je preuzeo njegov sin. Ukoliko kompanije žele da upoznaju bolje tržište na kome će nastupati, njegove osobenosti i kulturne preferencije, tu je bio Hofstede da ponudi gotov proizvod.
Postoje još neke stvari za koje mislim da ova istraživanja propuštaju. Pre svega, s obzirom na to da im je cilj da naprave velike generalizacije, onda su i pojednostavljivanja preterana. Tu nema mesta da se iko zapita da li postoji razlika između Horgoša i Medveđe? Pored toga, ovakva ispitivanja ne ostavljaju mesta za promene, tj. ona su previše statička.
U Srbiji su 1990ih ljudi bili spremni da rade bilo kakav posao kako bi dobili ma kakvu platu. Danas je to drugačije. Popravljanje ekonomske situacije utiče i na to šta su ljudi spremni da rade i koliko da “slušaju” nadređene. U ovakvim istraživanjima se to ne vidi. Drugim rečima, odnos prema autoritetima zavisi od situacije.
Međutim, sve to ne znači da je ova skala ne ukazuje na neke zanimljive stvari. Ako se uporedi rezultat nekoliko zemalja “iz okruženja” vidi da se da postoje neke regionalne sličnosti.
U nekoliko kategorija vidi se da Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Grčka pokazuju snažne sličnosti.
Ako želite da napravite sami poređenje, možete uporediti različite zemlje ovde.
Za kraj, kakav smo mi to narod uopšte? Iako je na početku plan bio da se pozabavim samo Hofstedeom, mislim da je pitanje važno, a i da nije fer da se toga ne dotaknem, pa makar ukratko i pojednostavljeno.
Mislim da nam je istorija u prošlim decenijama toliko puta izvukla tepih ispod nogu i da smo narod kome pre svega nedostaje stabilnosti, a samim tim i samopouzdanja. Odatle dolazi i često uverenje da smo najbolji ili najgori narod. Verovatno su brojni oni koji su izgovorili i jedno i drugo. Upinjemo se da se nekome dopadnemo ili da dokažemo da smo nešto. Ponekad “Evropi”, ponekad sami sebi. Zato sam generalno protiv naglih zaokreta, lomljenja preko kolena i ostalih “oštrih rezova”.
Turbulentna istorija razvila je i neke druge osobine, rekao bih. Kada je reč o politici, rekao bih da smo spremni da budemo “kritični”, tj. da ne poverujemo svemu što nam se saopšti. To ima za posledicu i ružnu činjenicu da ne verujemo ni sami sebi. Ne mogu da se otmem utisku da često samo čekamo trenutak kada će neko da nas prevari. Iako smo imali razloga da postanemo sumnjičavi, stvari u različitim vrstama odnosa postaju teške kada nema poverenja. Mnogi imaju osećaj da su prevareni, samo ne znaju koga da uhvate za vrat. “Svi su isti” je bespotrebna i štetna relativizacija.
Srbija je, deluje mi tako često, pre svega jedna “obična” država. Deli osobine koje se vide i drugde širom Balkana. Ponegde deli osobine drugih post-socijalističkih država, gde je ekonomsko raslojavanje vidljivo, a potreba da se novac pokaže na visokom nivou. Verovatno zbog četiri decenije komunizma, značaj religije je dosta manji nego u Grčkoj ili na Kipru.
Ne mislim da smo narod “koji voli čvrstu ruku”, iako se to često može čuti. Da je tako, zašto je tako mali broj vladara koji je mirno napustio vlast? Ako se voli čvrsta ruka, zašto se nije trpela?
Iako u skorijoj istoriji imali izazovnih trenutaka u odnosima sa susedima, mislim da su “loše” emocije koje postoje prema nekim susednim državama (ili narodima) dosta niskog intenziteta ako se uporede sa nekim sličnim kontekstima iz drugih delova Evrope ili sa Bliskog istoka.
Da li zbog nesvrstanih (kada se posebno negovao odnos sa državama tzv. “trećeg sveta”) ili iz nekog drugog razloga, mislim da imamo solidnu dozu zainteresovanosti (ili poštovanja) za druge, daleke i nepoznate, kulture. Iako ne krijemo previše kada nam se nešto ne dopadne (česta negodovanja usled dolaska velikog broja pripadnika specifičnog sloja ruskog društva su bila poprilično vidljiva).
Deluje mi da je Hofstedeova skala tačna kada je reč o odnosu kolektivnog i individualnog, tj. da smo malo bliži kolektivizmu. Isto mislim i o skali koja svedoči o individualizmu koje je malo ispod proseka. Prosto, naša savremena istorija je u velikoj meri egalitarna. U moderno doba stigli smo bez aristokratije (na sreću, imali smo aristokratiju duha). Ubedljiva većina bavila se poljoprivredom i imala je sličan imetak. U tom smislu, komunizam se nakalemio na već postojeću strukturu jednakosti kao (proklamovanog iako ne i uvek tačnog) standarda.
Nažalost, deluje mi tačno i da se ne razmišlja dovoljno o budućnosti. Razlog tome je svakako i ekonomsko stanje (gde se brine o tome kako da se pregura do sledeće plate, ne misli se o decenijama koje dolaze), ali to i nije bog zna kakvo opravdanje. “Budućnost” je tu za političke slogane. Budućnost u predizbornim sloganima postaje 1. obećanje (biće bolje, baš dobro, samo što nije) 2. pretnja (sa nama imate budućnost, sa drugima je nema). Konkretnog promišljanja budućnosti tu i nema mnogo.
Miloš Vojinović