#31 Takmičar - Tim Krabbé
o jednoj veličanstvenoj knjizi
Na svaku dobru knjigu (ili film) o sportu dolazi deset loših. Postoji jedna velika masa izuzetno neizuzetnih ostvarenja. Prosto, sport i umetnost imaju nešto što taj spoj čini nelagodnim. Antički Grci su napravili pozorište kao mesto gde se kroz osećanje katarze osvežava duša, tada preispitujemo sve ono što znamo i u šta verujemo kroz tragediju ili komediju.
Sport, uglavnom, nije ni jedno ni drugo. Pobeda može da bude drama, situacija može da bude komična, baš kao što poraz može da bude tragedija, ali to nisu baš šekspirovski zapleti. Nema strica koji ubija oca, kako bi osvojio majku i presto, nema ljubavnika koji radije biraju smrt nego razdvojenost u životu.
Možda su i zato “najfilmičnije“ sportske epizode upravo one o Maradoni, Ajrtonu Seni i raznim bokserima. To uglavnom i nisu priče o sportu već o životu, smrti i borbi protiv raznih demona. Kusturičin film “Maradona” je mnogo više film o siromaštvu, politici, drogiranju ili mržnji prema anglo-američkom svetu, nego što je film o fudbalu.
Ima još jedna stvar. O sportu često pišu oni kojima je to posao. Profesionalni novinari ili različiti kreatori sadržaja, koji traže teme čak i kada ih baš i nema - prosto, naslovna stranica ili instagram reel moraju da se popune.
Čuveni ekonomista Branko Milanović je jednom prilikom pisao o tome kako su često životi naučnika, onih koji žele da razumeju ljudsko društvo, poprilično dosadni, jednolični, oni ušuškani izmedju zidova univerziteta podsećaju na nekakav CV. Kako svet ili ljudsku prirodu mogu da razumeju oni koji su ceo život proveli okruženi sebi sličnima?
Ovo je pravi trenutak da vam predstavim Tima Krabea, čoveka neobičnog života. Danas ima 80 godina, a bio je uspešan šahista i nagrađivani pisac. Biciklizam je otkrio u tridesetim i jednu deceniju se amaterski takmičio. Upoznao je život kroz različite uglove.
Knjigu Takmičar objavio je 1978. godine (knjiga je na engleski prevedena kao The Rider, na italijanski Corsa, srpski prevod nažalost ne postoji). Ova mala knjižica pravo je remek delo i uživa kultni status među onima koji vole da teraju točak. Ona je napisana za sve one koji poznaju stanje transa kada penjanje ide lako, tugu kada više ne možete da “držite točak” ispred, radost kada vidite druge da posustaju iza vas, za one koji poznaju svu ružnoću napora, ali i radost koja nastaje kada vidite dolinu ispod.
Mejruz, 26. jun 1977. Toplo je i oblačno. Vadim svoj bicikl iz automobila i sastavljam ga. Turisti i lokalci posmatraju sa strane. Ne takmiče se. Ispraznost njihovog dana me šokira.
Ovim rečima počinje roman. Krabeov stil je minimalistički, govori u prvom licu i opisuje 150 kilometara trke u francuskim Alpima. Krabe opisuje trku u kojoj je učestvovao, ali trka je samo pozornica. Glavni protagonisti su sve refleksije, ideje i dileme koje prolaze kroz glave takmičara.
Baš kao što lanac na biciklu povezuje lančanik i kasetu, tako Krabeovu knjigu povezuje nekoliko emocija i priča koje se ponavljaju dok kilometri trke prolaze. U tome je istovremeno i njena lepota i razlog zašto sam dugo odlagao da o njoj pišem, jer ju je tako teško predstaviti.
Kilometar 15-25: Biciklističke trke su dosadne. Odjednom se prisetih da sam to pomislio i na prošloj trci. Zašto onda to radimo? Zašto se trkamo? Zašto penjete tu planinu? Zato što je tamo, kaže alpinista.
Svi ti sati u sedlu ostave toliko vremena da budete sami sa sobom, meditacija nad meditacijama, ali ne u nekakvoj dizajniranoj sobi i sa spotifaj plejlistom već na slobodi. Verovatno je u tome najveća čar biciklizma. Pogledi, vetar, druženje, nagrada nizbrdice nakon penjanja - sve to dođe kao prilog gratis.
Col de la Loz, Tour de France 2023. Čekajući šampione. Biciklizam je verovatno najgori sport za gledanje ako je praktičnost merilo. Potreno je otići u daleka brda, stići satima ranije (pre nego što se zatvori saobraćaj) i sve to za par minuta trke koju vidite. “Biciklističke trke su dosadne. Zašto onda to radimo? Zašto ih gledamo? Zato što su tamo“
Ima nečeg u biciklizmu što ga čini čudnim svima kojima ga nisu okusili. U očima mnogih posmatrača, trke su, isto tako, beksrajno monotoni spektakl. Isti identični pokret hiljadama i hiljadama puta. Čak i ako primete razliku u brzini, očigledan napor pojedinih uspona ili da biciklisti nekada nisu u sedištu, sve to brzo zamori većinu.
Ipak, bicikl može da nauči nekim stvarima sa kojima se čovek ne suoči u školi ili u knjigama. Uči skromnosti - jer kada shvatiš da više nemaš snage, a da do kuće ima još par sati, sledeći put ćeš dobro promisliti isplaniranu rutu. Uči strpljenju - jer, baš kao što Krabe kaže, telo je lojaljni prijatelj, ako ga paziš posle nekog vremena ono postaje sposobno da svašta učini. Uči lukavstvu - moraš stalno da izmišljaš nove izgovore za ukućane: “zašto si opet došao par sati kasnije”?.
Baš kao što je otkriće točka pre nekih šest milenijuma promenilo ljudsku zajednicu, tako je i otkriće iskustva dva točka promenilo mnoge. Mnogi od nas su se opremili sa dva točka zato što nam je taj drugi nedostajao.
Sećam se kada sam jednom pitao našeg uspešnog biciklistu Ivana Stevića, koja mu je trka bila najteža. Kaže da zavisi od ishoda, ako prođe dobro sve što je teško se zaboravi.
Posle finiša sva muka se pretvori u lepe uspomene. Što je bilo teže, to su uspomene lepše. Majka priroda nagrađuje vozače za omaž koji joj daju trudom.
Različita izdanja
Za razliku od tolikih drugih, ova knjiga se ne pretvara da otkriva skrivenu istinu o životu, nema jeftine filozofije i fraza koje bi se zalepile na zid teretane. Ona je priča o jednom danu i o trkanju. Bez preteranih literarnih ambicija. Jedino što je preterano (taman kako i treba) je Krabeova želja da ne odustane.
Prenos 43-19. Ručica menjača je kao krasta preko rane. Tokom treninga sam ovde vozio 43-20. Sada se držim težeg prenosa, iz principa. Menjanje brzine u lakšu je kao sredstvo protiv bolova, što mu dođe isto kao i odustajanje. Na kraju krajeva, ako želim da bol prestane zašto ne odabrati najefikasniji metod? Trkanje je, zapravo, generisanje bola.
Preselio sam se u Anduz 1973. zarad mog ciklo-literarnog života. Mislio sam, dok budem vozio, dobiću ideje za priče koje ću pisati decenijama. Malo sutra. Provodio sam vreme pišući moja vremena i distance. Dok sam vozio nisam mislio ni o čemu.
Na biciklu svest je sužena. Što jače ideš, to je manja. Svaka misao koja izroni momentalno je tačna. Sva što se desi, to je već bilo u tvojoj podsvesti, samo si na to zaboravio. Kratka melodija pesme, preuveličani bes na nekoga, to je dovoljno da ispuni misli za ceo dan.
Tim Krabe, 1969. godine. (© Jack de Nijs)
Neopisivo veličanstvo solo pobede. Kada neko ide uzbrdo kao vetar, onda uspeva da prestigne i sopstvenu senku. Tadej Pogačar, Strade Bianche 2022.
Možda najpeotičniji deo Krabeove knjige je onaj gde govori o značaju priče i pričanja. Kaže Krabe kako su biciklisti oduvek bili opsesivno-kompulsivni kada je reč o težini bicikla. Legenda kaže da je Žak Anketil, petostruki pobednik Tur de Fransa, toliko hteo da smanji kilažu svog bicikla, da je na usponima prebacivao flašu sa vodom sa rama bicikla u zadnji džep svoje majce. Da bicikl bude lakši.
Naravno, svejedno je gde je boca, vi je i dalje nosite, sam čin je bio simboličan.
Kaže Krabe da je tražio fotografije gde se vidi Anketil. Bidon je na svom mestu. Nije u zadnjem džepu. Kome verovati priči ili fotografijama? Odgovor je jasan: ova priča dodiruje srce svakog biciklisite i ona je zato tačna. Fotografije lažu.
Moram da vam “otkrijem” nešto, kao što kao što Krabe kaže, nešto što "već znate samo što toga niste svesni”. On nije pobedio toga dana u Mejruzu, jer kako bi mogla da ikada bude dobra priča o pobedi?
Aplaudiraju pobedniku. Da li da im se pridružim? Ne. Aplaudiranjem bih rekao ‘hej, Rejan ovo i nije tako važno, bila je to samo dobra zabava‘. Rekao bih ‘pobedio si samo deo mene, o ostatak mene ne mari, on ti aplaudira‘.
Ali Rejan je pobedio mene celog. Ko aplaudira pobedniku negira to. Biti dobar gubitnik je bedno izbegavanje, uvreda sportskom duhu i sve ‘dobre gubitnike‘ bi trebalo diskvalifikovati.
Krabe je prestao da se takmiči nekoliko godina kasnije. Prestao je i da vozi bicikl.
Ova knjiga je postala toliko popularna medju biciklistima da zaljubljenici često odlaze u Francusku kako bi prošli rutu kojom je nekada davno prošao mladi Krabe. Nekoliko decenija nakon objavljivanja knjige pozvali su i njega da im se pridruži. Tako da ova knjiga nije samo stvorila mnoge nove bicikliste, već je i autora ponovo izvukla na drum.
Krabe ima 80 godina i poslednji put je prošle godine odvezao staru rutu.
Krabe završava vraćanjem na početak:
“Imali smo pisaću mašinu. Nekada su mi dozvoljavali da je koristim. Kucao sam sve brojeve. Počinjao sam od 1 i brojevi su rasli. Svaki sledeći je bio veći od prethodnog. Moj život se svodio popravljanje rekorda“.
Hvala Džonu Rejmou, koji mi je otkrio ovu knjigu.