#24 Šta smo mi Evropi, a šta Evropa nama
zašto je tako strašno ne biti Evropa?
Povodom stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu 2014. godine organizovana je konferencija koja je okupljala mlade studente i istoričare. Novinar jedne berlinske radio stanice intervjuisao je tada nekoliko učesnika, uključujući i mene. Pitanja se nisu ticala samo te davne devetstočetrnaeste.
Nakon Prvog svetskog rata, usled uništenja i stradanja koje nije imalo presedana, svaka naredna spoljnopolitička kriza privlačila je poređena sa Julskom krizom 1914. godine. Kada je otkriveno da su Sovjeti dopremili nuklearne rakete na Kubu, američki predsednik Kenedi našao je vremena da naredi da se u sve američke baze širom sveta pošalje jedna knjiga. Radilo se o delu Barbare Takman Avgustovski topovi, koja je donosila tezu da je pogrešno razumevanje situacije omogućilo svet da sklizne u rat u avgustu 1914. Kenedi je želeo da svi razumeju da se lako može “skliznuti“ u rat.
Te 2014. jedne druga kriza je započela. Uoči mog puta u Berlin, samoproglašene Donjencka i Luganska Narodna Republika održale su referendum o nezavisnosti. Nemački novinar želeo je da zna postoje li sličnosti sa 1914. godinom i potom je dodao nešto nije što moglo a da mi se ne ureže u pamćenje: „Rat nije u Evropi, ali je jako blizu".
Par godina kasnije preselio sam se u Berlin i mogao sam da utvrdim ono što sam tada naučio. Ne samo kolokvijalno već i na mentalnim mapama, Evropa je postajala EU.
Kraljica Evropa (Europa Regina), ilustracija iz "Kosmografije" Sebastijana Minstera, 1570.
Toponim Ukrajina izveden je od reči krajina. Ukrajina je, dakle, granična oblast. Ali sa koje strane, evropske ili neevropske? Ona je najzapadniji deo Istočne Evrope ili najistočniji deo Centralne Evrope?
Nijedan nemački novinar ne bi danas smeo da kaže da Ukrajina nije Evropa. Naklonost i pomoć Ukrajini, donela je i status kandidata za EU, ali i veliku zainteresovanost za ukrajinsku istoriju. Već se pojavljuju naslovi gde se Ukrajina posmatra kao deo centralnoevropske istorije. Ukrajina proživljava ono što se desilo sa delovima Jugoslavije u vreme raspada 1990-ih godina. Simpatija koju “Evropa“ ima za vas znači da postajete više deo te Evrope.
Kada je reč o zamišljenim granicama kulturnih zona u Evropi, rat u Jugoslaviji dogodio se nakon intenzivnog buđenja habzburške nostalgije 1980-ih. Motivisani pre svega antikomunizmom, mnogi autori poredili su turobnu komunističku savremenost sa izgubljenim i boljim vremenom. Francuski književnik rumunskog porekla Ežen Jonesko je propagirao ideju Centralnoevropske konfederacije, koja bi predstavljala „jedinu evropsku i ljudsku odbranu protiv pseudoideološkog varvarstva Rusije i njenog osvajačkog duha".
Milan Kundera je 1984. godine napisao esej simboličnog naslova Tragedija Centralne Evrope. Đerđ Konrad u svom delu Melanholija ponovnog rođenja, čiji naslov mnogo toga otkriva, lamentira nad Srednjom Evropom koja pati. Govorilo se da su decenije pod komunizmom i pripadanje Istočnom bloku diskreditovali i negirali istinski evropski karakter teritorija koje su nekada pripadale Dvojnoj monarhiji.
Istoričar Toni Džad bio je apsolutna manjina kada je početkom devedesetih tvrdio da „postoji centralnoevropska fantazija iluzorne Evrope tolerancije, slobode i kulturnog pluralizma... Verovanje da je ovaj deo kontinenta nekada bio skoro pa raj kulturnog, etničkog i lingvističkog pluralizma, koji je proizveo nečuvena kulturna i intelektualna bogatstva, bilo je deo zapadne percepcije u poslednjim godinama".
Ratovi u Jugoslaviji 1990-ih dali su mogućnost da taj kulturni prostor dobije i svoju nazadniju, nasilniju i, u svakom smislu goru drugost - Balkan. Rat je, i onda i sada, bio katalizator evropeizacije jednih i deevropeizacije drugih teritorija. Rat je smanjivao evropski karakter našeg podneblja.
Odakle toliki značaj i tolika važnost tog jednog prideva? Zašto je tolika razlika između evropskog i neevropskog? Zašto je strašno ne biti Evropa?
Ruski geograf i istoričar Vasilij Tatišev opisao je Evropu 1730-ih kao region koji „vrlinom svog [materijalnog] bogatstva, znanja, snage, prestiža" dominira svim ostalim delovima sveta. Ne bi trebalo da nas iznenadi da je upravo Tatišev insistirao da je istočna granica Evrope planina Ural. Ako je zaista tako, onda je najvažniji deo Rusije bio sastavna celina tog najposebnijeg dela sveta poznatog i kao Evropa. On je postavljao granicu tako da što veći deo rusije bude deo Evrope - a granica Evrope je baš kao granica Balkana, nije nimalo lako reći gde počinje i gde prestaje.
Upravo u ovom periodu, u 18. veku, evropske države počinju ne samo da vladaju najvećim delovima sveta, već i kreće i njihov izuzetan ekonomski uspon. Iako podeljena na države koje međusobno mnogo više ratuju nego što sarađuju, Evropa postaje zamišljeni entitet koji ima ekonomsku snagu, političku moć i kulturni prestiž. Njen kulturni prestiž čini privlačnim mogućnost da se bude njen deo. Njena politička moć učinila je neophodnim imati njenu podršku, apelovati na njene države ili, docnije, na javno mnjenje. Ne treba zaboraviti da Dositej u pesmi „Vostani Serbije" kaže:
Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.
Izdanje Dositejeve pesme "Vostani Serbije" iz 1833.
Moć pojedinih evropskih država, čija je (ne)blagonaklonost menjala tokove političkih procesa, učinila je Evropu entitetom sa kojim se komunicira. Mi i danas čujemo, baš kao u vreme Dositeja, da se Evropa “doziva” i sa njom se razgovara.
U Jugoistočnoj Evropi, delu kontinenta koji stoji na putu ka Aziji, neretko se postavljalo pitanje granica i pripadnosti. Nije bilo toliko važno odrediti gde počinje Balkan, koliko je bilo dragoceno znati gde prestaje (Centralna) Evropa.
Rudolf Ajtelberger bio je čuveni austrijski istoričar umetnosti. Štaviše, bio je verovatno najvažniji utemeljivač istorije umetnosti kao zasebne discipline i prvi profesor istorije umetnosti na Bečkom univerzitetu. Njegovi biografi pokazuju da je Ajtelberger pokušavao da stvori kulturnu definiciju identiteta u Austro-Ugarskoj. Išao je linijom koja je prizivala slogan cara Franca Jozefa - Viribus Unitis (ujedinjenim snagama).
Habzburška superiornost u primenjenoj umetnosti uzrokovana je, prema Ajletbergu, činjenicom da je imala koren u različitim i mnogobrojnim lokalnim zanatskim tradicijama širom carstva. Snaga različitosti je tako prebačena u tumačenje prošlosti.
Međutim, Ajtelberger nije uvek bio inkluzivan. Njegovo delo o Dalmaciji Srednjevekovni umetnički spomenici Dalmacije (Die Mittelalterlichen Kunstdenkmale Dalmatiens, 1860), koje pripada žanru Kunsttopographie, mešavini istorije i geografije, govori pre svega o rimskoj, venecijanskoj i katoličkoj Dalmaciji.
Šta je sa doprinosom lokalnog stanovništva u ovom slučaju? Sloveni Dubrovnika, piše Ajtelberger, „nisu imali sopstveni umetnički razvoj". Revolucionarne 1848. godine Ajtelberger je liberal, pobornik slobode za sve, bez izuzetaka. Međutim, od 1870-ih počeo je da uviđa da Habzburškoj monarhiji prete različiti pan-pokreti, panslavizam i pangermanizam. Iz tih razloga, kada je pisao o srednjem veku u Dalmaciji, Ajtelberger nije pisao samo o prošlosti. On je uviđao probleme u carstvu i nije ih zaobilazio - tako govori o mađarizaciji i velikom otporu koji je ona izazivala.
Međutim, oni izazovi koje je identifikovao kao najteže, najviše su oblikovali prošlost na stranicama njegovih knjiga. Verovao je da je pravoslavna crkva bila prosto produžena ruka ruske spoljne politike. Zato, ko god pokuša da pronađe tragove Vizantije na Ajtelbergerovom Jadranu, neće imati mnogo sreće. U vreme kada je strahovao da Dalmacija može biti deo nekakve slovenske države, umetničku vrednost video je pre svega u neslovenskom. Sumnja prema pravoslavnom elementu skrajnula je i Vizantiju. On je uklanjao iz svojih knjiga istoriju koja mu je delovala neuskladivo sa savremenom politikom.
Ovakav narativ, koji nije bio karakterističan samo za Ajtelbergera, primetili su mnogi Južni Sloveni iz Monarhije. Ogroman deo njihovog pisanja i razmišljanja o sopstvenoj politici i identitetu bio je, na neki način, tiha diskurzivna borba sa ovakvim ocenama. Počeli su da razmišljaju o sebi na način koji im je omogućavao da se suprotstave tome kako ih vide drugi.
Miloš Đurić, potonji najpoznatiji jugoslovenski poznavalac Antike, u delu Vidovdanska etika iz 1914. godine tvrdio je da Južni Sloveni zaslužuju nezavisnost ukoliko doprinesu široj evropskoj kulturi. Pisao je: „Jugoslaveni su, dosad, u svojoj kulturi, i to što se tiče materijalnih i idealnih kulturnih tekovina u onim eminentno kulturnim domenima na osnovu kojih se dolazi do nesumnjivo najviše i najskuplje vrednosti, dakle u tehnici, nauci, umetnosti, filozofiji, slabo dali tako znamenitih i u pravome smislu krupnih, kolosalnih stvari, koje bi težinom svoga značenja duboko zadirale u debele stvari čovečanstva, i koje bi od apsolutne vrednosti bile za pragmatičku aplikaciju u modelovanju svetske kulture."
Tvrdio je da su mali narodi Skandinavije doprinosili svojom književnošću, Finci borbom protiv surove klime, a Škoti sopstvenom transformacijom jer više nisu bili „oni divljačni, surovi, pijani, razbojnički, mračni Škoti iz vremena pre 18. veka". I Sloveni su morali da nađu svoj način da doprinesu.
Đurić je povezivao legitimnost srpskih i jugoslovenskih zahteva sa njihovim kulturnim doprinosom. Nesvesno je prihvatao hijerarhiju prava zasnovanu ne na demokratiji ili samom postojanju pojedinca, već na pravu zasnovanom na percipiranom nivou kulture. Pisao je o Škotima u onim tonovima kojima je često pisano o Bosni i Hercegovini njegovog vremena.
Slovenački antropolog Niko Županič tvrdio je da Južni Sloveni svakako mogu da doprinesu „evropskom" životu i da osveže kulturu svojim duhom i dosetljivošću. U knjižici Stara Srbija i Albansko pitanje (Altserbien und die albanesische Frage), objavljenoj nakon što je Balkanski rat 1912. godine već počeo, pisao je: „Ceo evropski kulturni svet je u obavezi da dočeka sa najvećom radošću oslobođenje tih ljudi, u kojima živi takav lep i energičan duh, oni obećavaju Evropi jednu novu, lepu i veliku kulturu".
Optužbe da Južni Sloveni, ili Srbi, ne doprinose Evropi, ili pak da i nisu njen deo, nagonila je neke da reflektuju takav stav unazad odakle je i poticao. Jedan od bosansko-hercegovačkih studenata, pripadnik „revolucionarne omladine", javljao se prijatelju u Bosni sa studija iz Švajcarske: „Gledaj odmah da položiš maturu i hajde ovamo, nikako u Austriju, ona nije u Evropi, ili tačno: ona je zazidana Kina u Evropi". Bio je to odgovor na zvaničnu politiku Habzburške monarhije koja je tvrdila da je Bosna „ušla u svetlo zapadnoevropske civilizacije" tek sa dolaskom Austro-Ugarske.
Verovatno niko nije sažeo tu vrstu osećanja, gde se identitet i kultura oblikuje radi otpora, bolje od Jovana Skerlića koji je pisao da za male narode postoje dva puta: „Ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot i biti pregažen, kao američki crvenokošci".
Skerlić je delom imao ovakav stav i iz razloga zato što je želeo da oduzme snagu habzburškoj propagandi, ali on nas nagoni da problematizujemo odnos prema rečima „Evropa" i „evropski", koje iza sebe nose toliko tereta prošlosti.
Vreme je prolazilo, Habzurško carstvo je nestalo u ratu, nasledila ga je Jugoslavija, multietnička zemlja identične sudbine. Međutim, pitanje pripadanja i uopšte pitanje Evrope i šta ona znači nije nestalo. Oto fon Habzburg je došao u Zagreb 1990. godine. Pružao je podršku Franji Tuđmanu. Tvrdio je da to radi kako bi pomogao Hrvatskoj da povrati evropski identitet. Kada je početkom ove godine u Evropskom parlamentu organizovana tribina povodom stogodišnjice rođenja Franje Tuđmana, naslov je glasio „Ponovno ujedinjenje sa Evropom". Jugoslavija, očigledno, nije bila Evropa.
Svakako nije iznenađenje da se jedan broj srpskih intelektualaca trudio da dokaže suprotno. U besedi izgovorenoj u Udruženju književnika Srbije tokom NATO agresije, Mihailo Đurić je rekao: „Posebno treba naglasiti da su Srbi evropski narod u najpunijem smislu reči... Mi smo Evropa i u fizičkom i u duhovnom smislu reči."
Zašto je uopšte važno govoriti o tome koliko su „evropske" granice razvlačene kako bi odgovarale različitim političko-kulturnim projektima? Zašto je potrebno pozvati na dijalog o upotrebi prideva „evropski" i ukazati na istorijski prtljag koji nosi sa sobom?
Pre svega, Srbija se nalazi na periferiji snažnog političko-ekonomskog saveza poznatog i kao EU. Izgled članstva je trenutno nešto što izgleda poput naučne fantastike, što verovatno znači da će Srbija na periferiji i ostati. Kakvi će standardi važiti na periferiji?
Krajem prošle godine Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozep Borelj rekao u Brižu: „Evropa je bašta. Da, izradili smo baštu. Sve funkcioniše. To je najbolja kombinacija političkih sloboda, ekonomskog prosperiteta i socijalne kohezije".
Dodao je potom: „Ostatak sveta nije baš bašta. Najveći deo ostatka sveta je džungla i džungla može da izvrši invaziju na baštu." Rešenje nisu zidovi, kaže Borelj, već „baštovani moraju da idu u džunglu".
Ovakvi stavovi, koji odišu kultur-rasizmom, nisu retkost. Istorija skorijih odnosa Srbije sa vodećim državama je, najblaže rečeno, složena, što ne ostavlja mnogo dileme gde Srbija spada. Posmatrano s druge strane, one ekonomske, Srbija pokušava da obezbedi ono što joj je hronično nedostajalo u 20. veku, kontinuiran rast, a u tom procesu najvažniji ekonomski partner su upravo EU i njene članice. U ove dve činjenice leži sav paradoks spoljnopolitičke pozicije savremene Srbije. Ona neće postati deo bašte, ali od nje je na različite načine zavisna, a baštovani će se petljati sa stvarima preko njihove ograde.
Čini se da istorija zajedno sa kombinacijom savremenih prilika podstiče dve jednako problematične tendencije. S jedne strane, Evropa se esencijalizuje kao jedan monolit, često prikazan kao perfidan i pokvaren, koji nam kroji sudbinu, tajno, iza nekakvih zatvorenih vrata.
Problem je višestruk. Politika je umetnost mogućeg. Uverenja o nekakvom nepromenljivom monolitu Evrope ne samo što nemaju osnova u istoriji, ili što sputavaju osećaj za nijanse i podstiču kulturu crno-belih odgovora, već i daju na snazi onoj pogubnoj tendenciji da sami sebe posmatramo kao večite objekte politike, a ne kao njene aktere. Ima li uverenja koji više uspavljuje od onog da su za sudbinu jedne kulture ili države odgovorni drugi?
S druge strane, pitanje gde je Evropa i jesmo li njen deo, hrani osećaj inferiornosti koji deo političara i kulturnih radnika redovno emituje. Srbija se tako olako otpisuje kao suštinski nazadna, a sav trud odlazi ka tome kako će nas drugi videti. Šta se može postići s pognutom glavom?
Dragi prijatelji, zbog obaveza oko izložbe fotografija “Gavrilo Princip i Mlada Bosna“ nisam stigao da pišem prošlog vikenda. Čitamo se ponovo od 26. novembra.
Prva verzija ovog teksta, u izmenjenom obliku, pojavila se na portalu OKO.