#22 O biografiji Ilona Maska
Di di di dah dah dah di di dit, paradajz i crvene zastave
Jedna od knjiga o kojoj se najviše priča trenutno je biografija Ilona Maska, koju je napisao Valter Isakson.
Mask je Isaksonu dozvolio da ga prati dve godine. Posledica tog druženja je ovaj bestseler.
Isakson je autor koji se proslavio kao autor knjiga o “velikim ljudima”. Pisao je o Da Vičniju, Ajnštajnu, Stivu Džobsu. Sve te knjige ponavljaju priču o čudotvornim ljudima, o neobuzdanim kreativnim genijalcima koji se iznanada pojavljuju i prevrću naglavačke svet umetnosti, fizike ili biznisa. Ako ste primeli blagi podsmešiv ton, dobro ste primetili.
Izdavači vole ovakve knjige. Dobro se prodaju. Vole ih i čitaoci. One uvek donose nekakve lekcije ili mudrosti, gde svaki čitalac ima nešto da nauči i da postane jedan mali Ilon Mask.
Manje me zanima sam Mask od fenomena ovakvih "poručenih” knjiga. Kada je Mask dozvolio Isaksonu da ga prati bukvalno svuda zarad ove knjige, znao je šta radi. Mask je učinio ovu knjigu superiornom u odnosu na druge knjige koje su napisane o Masku ili koje će tek biti napisane.
Da li biste radije kupili ovu knjigu ili knjigu koju je napisao neko ko Maska nije imao prilike da vidi?
Fenomen ovakvih knjiga došao je iz politike.
Prvo je čuveni američki diplomata Džorž Kenan (nekadašnji ambasador SAD u Beogradu i veoma važna figura za istoriju Hladnog rata) stavio svoja dokumenta prvobitno na raspolaganje samo jednom istoričaru, Džonu Luisu Gedisu. Njih dvojica su potom pravili čitave serije intervjua.
Potom je Henri Kisinžer uradio isto to. Samo je njegov izbor bio jedan drugi istoričar - Nil Ferguson.
Odlukom da svoja dokumenta stave na raspolaganje jednom pojedincu, kao i da sa njima intezivno razgovaraju, oni su se pobrinuli da, barem u narednim decenijama, ne bude mnogo drugih knjiga o njima.
Ko će kupiti knjigu (ili ko će hteti da napiše knjigu) ako već postoji neka druga koja je napisana na osnovu celokupnog pisanog materijala koji jedan pojedinac ostavlja iza sebe?
Stavite se u Maskove cipele. Zamislite da možete da odaberete ko će pisati o vama? Sigurno bi dobro razmislili. Mi možemo samo da nagađamo kakav je ugovor izmedju njih dvoje napravljen. Mogu da nagađam da je Mask imao ugovorom pravo da ima poslednju reč kada govorimo o sadržaju knjige. To nije neuobičajeno kada se radi o ovakvim unapred dogovorenim knjigama. Mask zasigurno nije pročitao knjigu prvi put tek kada se ona pojavila u knjižarama.
Istorija je puna primera poručenih biografija, autobiografija koje je zapravo napisao neko drugi itd. Različite su tehnike kojima se priprema utisak koji će imati čitalac. Meni posebno drag primer je iz vremena Prvog svetskog rata.
Srpska vlada je u Švajcarskoj tražila nekoga sa francuskim imenom, ko će staviti svoje ime na korice knjige o Srbiji. Tu knjigu je zapravo napisao jedan Srbin, ali na koricama je francusko ime. Naravno da će objektivnije zvučati tekst ako autor nema prezime koje se završava na -ić. Tito je britanskim istoričarima poklanjao kuće po Dalmaciji. Mislite da su oni pisali sa simpatijama o Draži?
Čitajte pažljivo. Mask dobija knjigu o sebi, i to knjigu na koju može da utiče. Isakson dobija bestseler. A čitaoci sigurno nisu dobili pouzdan izvor o tome ko je zapravo taj Ilon Mask.
SOS simbol je prisutan svuda, kao i na ovom saobraćajnom znaku koji je na snazi u Republici Srbiji. Šta zapravo znači SOS?
SOS nije skraćenica, to nije abrevijacija nekakve rečenice. Urbane su legende da to zapravo znači “Save Our Ship“ ili “Save Our Souls“.
Kada je telegrafska tehnologija stigla do brodova krajem 19. veka postalo je jasno da je došlo do komunikacione revolucije. Bilo je sada potrebno napraviti jasan, prepoznatljiv i kratak signal koji će značiti da je brod u opasnosti.
Međutim, različite države su počele da uvode različite standarde. Nemci su se 1905. godine odlučili da signal za uzbunu bude (po Morzeovoj azbuci): tri kratka, tri dugačka, tri kratka signala. ( . . . _ _ _ . . ) koja će se ponavljati. To zvuči:
Di di di dah dah dah di di dit
Da bi uopšte moglo da se komunicira Morzeovom azbukom, još sredinom 19. veka je standardizovano transkribovanje slova kroz signale, tj. svako slovo je moglo da se izrazi kroz kombinaciju tački i crtica.
Postalo je ubrzo jasno da kombinacija koja označava signal za uzbunu ( . . . _ _ _ . . ) zapravo odgovara slovima S O S.
Signal je napravljen tako da i neiskusni operater na telegrafu teško može da pogreši. Označavao je pre svega obustavu bilo kakve komunikacije za sve druge brodove, osim onog koji ima problem, kako bi radio talasi bili slobodni.
U vreme kada je SOS signal napravljen u Nemačkoj, postojali su i drugi signali za uzbuni. Međutim, da ne bi došlo do zabune, odlučeno je 1906. godine na Svetskoj radio konferenciji da SOS signal postane standard.
Italija izvozi paradajz u vrednosti od 5 milijardi €. Veliki deo proizvodnje kontroliše organizovani kriminal. Pogledajte video
Još malo o crvenoj boji. Ova mapa sjajno pokazuje koliko evropskih država ima crvenu boju u zastavi, ali i koliko se nijanse razlikuju.
Ovakva rasprostranjenost crvene i nije iznenadjenje. Najveći broj slovenskih država je ima. Crvena se odlično primećuje na plavoj pozadini neba, to je boja socijalizma, a može da simbolizuje krv, hrabrost ili carski prestiž