#19 O ekonomiji medija - isplativost negativnosti
Šta nam je činiti?
Ispod ću vam navesti delove naslova sa jednog domaćeg medijskog portala. Otvorio sam ga u subotu uveče 30.9. Ovo je dakle “random“ uzorak.
“Raspad je svuda oko nas“
“Tama je pala na Srbiju”
“Ovaj ilegalni biznis cveta u Srbiji”
“Policija devet meseci ne može da pronađe ubicu studentkinje”
“Najlepši Srbin svih vremena umro je tragično sa 35”
Ne znam kako je vama, ali kada odlučim da se nekoliko dana u potpunosti isključim od vesti i medija, osećam se kao da sam bio u mentalnoj banji.
Ne želim da ulazim u raspravu oko ideje da li neko želi da nas bombarduje samo lošim vestima, ali postoji i jedno ekonomsko objašnjenje. Ljudi često pokazuju “negativity bias“, tj. sklonost ka negativnom. Negativne misli ili emocije imaju tendenciju da utiču na raspoloženje više nego pozitivne.
Pojednostavljeno rečeno, naša pažnja je više usmerena ka problemima neko ka onome što funkcioniše bez problema. Jednostavno, takvi smo kao vrsta.
Ova naklonjenost ka negativnom sama po sebi ne mora da bude loša. Često je objašnjenje evoluciono: zamislimo čoveka u dalekoj prošlosti koji u šumi čuje nepoznate zvukove. Odmah će pomisliti na najgore: iza prvog drveta je ogromni predator!
Ovo se ponekad zove i false positive - verujemo da je nešto tačno iako nije. To nije loše. Uprkos tome što se prevario, čovek je i dalje živ.
To je mnogo bolje od alternative - gde se uopšte ne brinemo šta prozivodi nepoznate zvuke u šumi (false negative - verujemo da nešto nije tačno, a u stvari jeste).
Problem sa medijima je to što je među psiholozima negativity bias poznat i mediji ga zloupotrebljavaju. Prosečan čitalac-gledalac će više vremena provesti na negativnim vestima nego na pozitivnim. Što su vesti negativnije, to će se konzument na njima više zadržavati, tj. prihod medija će rasti. Dodajte na to senzacionalizam, tj. činjenicu da se najbolje prodaj skandal. Jedno izuzetno detaljno istraživanje (podkast) o negativnosti medija u SAD, možete poslušati ovde.
Sa svakom sekundom upijanja ovako serviranih vesti osećam da postajemo depresivniji, tužniji i manje optimistični prema životu uopšte. Ne znam za vas, ali ja ponekad osetim kako venem od vesti. Sve je užasno, sve je tragedija, sve je u kolapsu…
Ne zaboravite da prosečan gledalac TV u Srbiji provede sate i sate ispred televizora. Istraživanja se razilikuju, ali negde se tvrdi i da je pet sati ispred televizora prosek. Pet sati sporog kapilarnog upijanja lošeg. I tako svakoga dana. I opet i opet.
Ono što mi je važno da kažem, ovo nije samo srpski fenomen. Iako se naši urednici medija solidno trude da budu najmračniji.
Nemačka televizija ima užasne rijaliti programe. Nikada neću zaboraviti jedan gde kamera prati socijalnu službu. Gledate porodice kojima se oduzimaju deca.
Vesti italijanske televizije RAI često počinje izveštajima za ubistva toga dana. Večeras (30.9.) italijanske vesti u 20:00 počinju sa ženom kojoj je muž prosuo kiselinu na lice - link
Mnogo puta sam se osetio potpuno omađijan količinom loših vesti sa svih strana. Kada imam dovoljno discipline, trudim se da konzumiram vesti svesno. Tj. povremeno. Ne uvek, ne svaki put kada otvorim telefon.
Počeo sam mnogo više da se okrećem pozitivnim vestima, a njih ima mnogo. Ljudi uspevaju da iz ničega naprave nešto, deca ostvaraju uspehe na takmičenjima, dobrote koja inspiriše ima svuda. I u Srbiji koju često posmatramo kao samo loše mesto.
Potrebno je razgovarati i objašnjavati (posebno mladima) kako funkcioniše i naša priroda i medijski principi u vreme kapitalizma.
Trudim se da i moj profesionalni angažman usmerim u nekom smislenom pravcu. Prošlost ima toliko priča koje ne samo nagone na rad, inspirišu, već su i toliko važne da nam ne ostavljaju slobodu da ih zaboravimo. Često u ovom kontekstu spomenem dve priče:
Volim da se prisetim stihova narodne epske poezije koji kažu:
Što bijahu Nemanjići stari,
Carovaše, pa i preminuše,
Ne trpaše na gomile blago,
No gradiše s njime zadužbine
Jovan Ristić je bio jedan od najvažnijih srpskih političara 19 veka. O njemu je nedavno moj kolega Danijel Radović objavio knjigu.
Odrastao u teškoj sirotinji ali se svojim radom izborio za školovanje a potom se borio i za svoju zemlju. Slobodan Jovanović je o njemu pisao “Jovana Ristića ste mogli izbaciti iz vlade ali ne iz takta”. Te reči su mi ostale zauvek urezane u pamćenje. Nisam uvek kao Ristić, ali sam bolji nego što bih bio da nikada nisam saznao za ovu priču.
To su priče koje pokreću, iako neće izazvati klikove kao “BONUS VIDEO: Snimci sa mesta nesreće na auto-putu Miloš Veliki“. - nisam izmislio naslov, stvarno stoji na sajtu… (Stvarno ne razumem o kakvom se bonusu radu?)
Za kraj, poručujem vam da čitate dobre knjige i dobre sabstekove- :)
