#16 O sportu i disciplini
Kako se uči "izdržljivost"?
Radio Beograd je pravi rudnik dobrog sadržaja. Nedavno sam u emisiji Sportski spomenar slušao razgovor sa nekadašnjim veslačkim reprezentativcem Stojanom Stojanovićem.
Rekao je neke stvari koje vredi preneti:
Novinar Miroslav Nešić: Jel bilo zabušavanja? Trener vas ne vidi, a vi…
Stojan: Ti što su zabušavali oni su kratko trajali.
Kada se povredila čuvena kanadska veslačica Silken Lauman, udario ju je čamac, kada su je pokrpili, lekar je rekao maksimum 10 zaveslaja za početak. Njen prijatelj koji je bio tu je rekao, ako ste rekli 10 ona će minimum 100 puta da to uradi.
Na vrhu je usamljeno, svi veslaju, svi su u trci, samo jedan pobeđuje.
Koliko mi se puta desilo kada rezimiramo trku nakon takmičenja, na 300, 500 metara do cilja, bio sam gotov, ali izdržao sam zbog ostatka ekipe, jer sebe prevarite lako, sa sobom se pregovara, “drugi put ću ja”, sada ću malo da udahnem vazduh, jer borba je za vazduh, ali partnera da prevarite, zbog njega ćete da nastavite dalje, odnekud izađe, iz srca, odakle pojma nemam, prođe, kriza pa nastavite dalje.
Par puta smo imali moj partner i ja krizu na istom mestu, on je izdržao zbog mene ja zbog njega.
Nema tu mnogo monotonije, kad krene sezona treninzi su takvi da ste isuviše umorni da razmišljate, samo se misli da se preživi i pregura, jer je trening toliko nabijen.
Jedna stvar koju naučite na veslanju jeste da ne smete da pomislite da ste umorni, recimo u trci, sve bih dao samo za jedan normalan udah vazduha, da se nadišeš malo, grabež je za kiseonikom, ako samo kažeš umoran sam, gotovo je… Odoše konkurenti.
Izgovorena reč, makar u sebi, a pogotovo ako se glasno kaže “umoran sam“, gotovo je, to mi je kao Biblija u glavi.
Kad me neko pita “jel si umoran”? kažem “nisam”, izdržavaš dalje, guraš dalje.
Ako priznaš da si umoran, a mozak je komadant parade, a ti si komadant njegov, ako ti njemu kažeš da si umoran on otpušta sve…
I sad kroz život shvatim, pa da, ovo mi je veslanje donelo. Prvo, strpljenje, do uspeha radiš i radiš i radiš, nema zabušavanja, zabušavaš sam sebe. Onda, izdržljivost i borbenost. Ja da kažem da ne mogu nešto, ne dolazi u obzir.
Ne smeš da se predaš jer ako se ti predaš, sam pred sobom, ti si gotov.
Ja sada veslam jednu trku godišnje, prvenstvo države, ali to me motiviše. Da li bih samo veslao zbog veslanja ili zbog sebe? Teško. Ovako imam cilj i za njega radim.
Stojan danas živi na Zlataru i pričao je kako je pre nekoliko godina kupio mašinu za vađenje kamenja iz zemlje, zahvaljujući čemu je uredio 400 metara puta do svoje kuće.
Počeo sam da razmišljam, koliko godina ima Stojan? Njegov glas odaje čoveka koji već dugo tabana kuglom zemaljskom, ali njegov je duh kao u mladića.
Na kraju emisije sam čuo koliko Stojan ima godina - 76.
Stojan Stojanović, 76 godina
Pre nekoliko dana me je draga osoba pitala kada mi je poslednji put bilo dosadno?
To me je katapultiralo natrag u 2001. ili 2002. Bio sam pomalo pogrbljeni osnovac koji je - ne šalim se - ponekad šetao kroz kuću i govorio naglas tužnjikavim glasom “ko će da me zabavi?“
Majka me je ponekad imitarala, a onda je jednog vikenda uzela torbu, mene za ruku i pravac Ada Ciganlija. Nisam hteo, bunio sam se, zašto baš na veslanje da idem?
Par meseci kasnije već je počela da se rađa jedna velika ljubav: prema reci, prema vodi i prema sportu.
Lepota tišine - neopisivi mir na sredini Savskog jezera u martu.
Nekoliko meseci nakon što sam prvi put seo u čamac, počeo sam da treniram ozbiljnije. Toliko smo puta trčali krug ili dva oko jezera da sam upoznao svaki pedalj Ade Ciganlije. Žuljeve na rukama sam nosio kao ordenje.
Moj život je počeo da dobija jedan novi tok. Na zidu moje sobe zalepio sam jedan ogromni beli papir, na koji sam posle svakog treninga stavio krstić. Rekao sam sebi, ako propustim trening, skinuću ovaj i staviću novi papir. Moj beli papir je dobio mnogo kristića pre nego što je zamenjen.
Iz zdravstvenih razloga se nisam bavio veslanjem onoliko dugo koliko sam želeo, ali sam na Adi Ciganliji naučio neke stvari koje nisam nigde drugde.
Bez obzira da li se radi o školi, sportu ili poslu - u jednom širokom spektru ljudskih aktivnosti - nema mnogo toga što se može postići bez nekakve vrste nekomfora ili neprijatnosti. Naravno, ne govorim vam ništa novo.
Ali kako se ta izdržljivost uči?
Neka izdržljivost (fizičku, emotivnu ili mentalnu) za sada definišemo kao borbu protiv sve većeg poriva da prestanemo.
Na osnovnim studijama svi moji profesori su insistirali da ne traže “činjenice” već “povezivanje“, ali da budem iskren ispiti su često bili ponavljanje naučenih činjenica.
Sećam se jedinog ispita koji sam pao, Istorija Stare Grčke.
Ispitno pitanje “Izgubljeni istoričari 4. veka“ sam iz moralnih razloga odbio da spremim. Zašto bi iko učio imena istoričara čija su dela izgubljena? Zadatak je samo da se kaže koji su to istoričari postojali da im znamo samo imena. Od stotinu pitanja izvukao sam baš to.
Međutim, sa studijama mi je išlo dobro. Završio sam Filozofski fakultet kao student generacije. Iako sam bio osrednji đak u srednjoj školi, Fakultet sam prošao lagano. Ne mislim da sam bio pametniji ili sposobniji od drugih ali mi to višesatno sedenje nad knjigom nije teško padalo.
Kako kaže Stojan: Kad me neko pita “jel si umoran”? kažem “nisam”.
U anglo-američkom sistemu obrazovanja postoji jedan lep spoj sportskog i akademskog. Univerziteti imaju veliki broj sportskih klubova, a sport u srednjim školama je često veoma ozbiljan i takmičarski.
Kada sam otišao u Kembridž priključio sam se kros-kantri timu “Zečevi i psi goniči“. Čudno ime potiče od načina na koji se nekada trčalo. Nisu svi kretali u isto vreme, već je jedan tim kretao prvi, a drugi ga je jurio.
To je najstariji kros tim na svetu. Pre nekoliko godina kada sam ja bio njegov deo, kao i u prošlosti, bilo je tu uspešnih naučnika i studenata. Bez obzira na druge obaveze, ostajalo je vremena za sport. A tim je bio otvoren za sve, i za one jako spore (poput mene) a i za one brže (jedan momak iz tima je bio britanski reprezentativac).
Nakon jedne trke u mestu Saint Neots
Sport kao sastavni deo obrazovanja imao je različite epizode u našoj istoriji. Od nekadašnjih Sokola krajem 19. i početkom 20. veka pa do različitih manifestacija i organizacija u vreme socijalizma. Cilj je bio sličan bez obzira na razlike: kroz fizičke vežbe ka boljem pojedincu, tj. ka boljem društvu i jačoj zajednici.
Sokolski skup u Sarajevu 1912
Zbog svih promena, revolucija i tranzicija te sportske tradicije su se gasile i onda se uvek počinjalo ispočetka.
Ne mislim da bez sporta nema izdržljivosti. Niti mislim da je sport najvažnija stvar - sam Stojan je prestao da vesla zato što je shvatio da neće završiti fakultet.
Mislim da je sport dobar jer je prilika da se pod stručnim nadzorom nastavnika/trenera pojedinac suoči sa izazovima, sa porazom, sa nezadovoljstvom. Dobija priliku da oseti kako se kroz rad postižu stvari. Ne treba zaboraviti da je sport (za razliku od života ponekad) dosta pošten. Kako je jedan poznati trener rekao: “ako neko pliva 100m za 60 sekundi, nema tih reči koje će od tog minuta napraviti 59 sekundi“.
Kroz sport pojedinac dobija priliku da postepeno radi sve teže stvari.
Tek ću godinama kasnije otkriti jedan zanimljiv psihološki koncept - zona narednog razvoja. Ovo su prvi opisali ruski psiholozi na početku 20. veka koji su time označili granicu trenutne sposobnosti i potencijalne sposobnosti. Najbolje učenje, prema njima, je upravo u onoj zoni gde se dete suočava sa onim problemima koje uz trud može da reši. Ako je preteško, nema napretka i gubi se motivacija. Ako je prelako, onda nema novih veština.
Mislim da sam u čamcu na Savi naučio stvari koje su bile mnogo korisnije i mnogo vrednije od toga ko su bili istoričari u 4. veku pre nove ere. Istoriju Stare Grčke sam na kraju položio a imena tih istoričara sam momentalno zaboravio.
Ono što sam naučio u čamcu, to nisam zaboravio. Prvo, nekada mora da boli. Drugo, nekada mora da boli. Potom, osećaj prevazilaženja muke i osećaj neodustajanja je neuporedivo bolji od bilo kog olakšanja koje donosi odustajanje. Konačno, čamac je onoliko brz koliko je dobra ekipa, a ne pojedinci u njoj.
Velika je sreća kada god mogu da se makar na kratko vratim u čamac.
Ovo je i prilika da vas pozovem da u subotu i nedelju 9. i 10. na Adi Ciganliji gledate finala svetskog prvenstva u veslanju.
Raspored trka možete videti na ovom linku
Miloš Vojinović