#13 Prašnjavi Balkan Lorensa Darela
Balkan: mesto o kome je dozvoljeno reći sve
Švedska akademija čuva svoju arhivu podalje od znatiželjnih očiju čitavih pedeset godina, pa dokumenta postaju dostupna tek nakon pola veka. Tako je slika o Nobelovoj nagradi za književnost dodeljenoj Ivi Andriću upotpunjena tek 2011. godine.
Tada su istoričari dobili priliku da zavire iza zavese prošlosti, da otkriju detalje izbornog procesa ali i da se ponovo uvere kako diplomatija i visoka politika nikada ne napuštaju blizinu takvih događaja.
Otkrivena su tada i imena drugih pisaca koji su te godine bili razmatrani kao mogući laureati. Jedan od Andrićevih protivkandidata bio je i Lorens Darel.
Darel je u Jugoslaviji, a potom i u Srbiji, intenzivno prevođen i čitan. Njegovi romani o Aleksandriji i Avinjonu, ali i putopisi sa Kipra, Rodosa, Krfa i Sicilije, imali su i imaju svoju vernu publiku.
Njegova popularnost proizlazi ne samo iz njegovog šarmantnog stila, koji je jedar ali ne i pretenciozan, već i iz njegove biografije koja je utisnuta u njegov književni opus.
Darel je započeo Aleksandrijski kvartet napomenom: „Ličnosti u ovom romanu kao i ličnost samog pripovedača, izmišljene su i nemaju sličnost sa bilo kojom živom osobom". Nikada se nije trudio da njegovi čitaoci u to zaista i poveruju.
Darel u poznim godinama.
Rođen je 1912. godine u britanskoj Indiji. Kao što je bio običaj, sa jedanaest godina poslat je nazad u Englesku zbog školovanja. To nije bio povratak kući. Dečak koji je govorio hindu nije se uklapao u uređeni život internatskog života. Nikada nije ni došao do toga da se nađe unutar univerzitetskih zidina.
U svojim ranim romanima i pismima prijateljima govorio je o „engleskoj smrti". Klimu je prezirao. U zajednicu se nije uklapao. Pisao je: „Engleski život je kao autopsija".
Svoju majku i suprugu, prvu od četiri, žestoko je ubeđivao da se presele u Grčku. Svi zajedno su se preselili na Krf 1935. godine.
Lorens je na Krfu je živeo sve do 1940. godine, kada zbog Drugog svetskog rata i ratnog vrtloga u kome se našla Grčka odlazi u Egipat. Radio je kao britanski ataše za štampu u Kairu i Aleksandriji. Po završetku rata seli se na Rodos, gde su britanske vojne snage komandovale ostrvom sve do 1947. godine kada je ostrvo predato Grčkoj.
Nakon kratkog boravka u Argentini, 1949. godine Darel je postao ataše za štampu u britanskoj ambasadi u Beogradu. Napušta i Beograd i diplomatiju 1953. godine, želeći da se u potpunosti posveti pisanju i životu u nekim toplijim krajevima.
Na Kipru provodi nekoliko narednih godina.
Rođen na vrhuncu moći britanskog carstva, svoje najplodnije godine provodi na Kipru u vreme kada je carstvo polako ali sigurno odlazilo u istoriju. Kipar, još od 1878. godine pod britanskom kontrolom, borio se za ujedinjenje sa Grčkom, samim tim i protiv britanske vlasti.
Deo za oficire u britanskoj bazi na Kipru 1960ih.
Darel radi kao učitelj i činovnik britanske uprave, preživljava pokušaj atentata i primoran je da napusti ostrvo. Seli se u Provansu, gde će provesti najveći deo ostatka svog života.
Ako je Tomas Edvard Lorens bio Lorens od Arabije, Lorens Darel svakako može biti Lorens od Mediterana. Najveći deo svojih zrelih godina, Darel će provesti na Mediteranu ili će težiti da se Mediteranu vrati.
Balkan nije posebno privlačio Darela kao tema, ali njegov boravak u Jugoslaviji ili na obodima Balkanskog poluostrva, kao i bogatstvo njegove pisane zaostavštine daje nam mogućnost da rekonstruišemo njegovu mentalnu mapu ovog našeg dela sveta.
„Ja pišem, to mi je kao brisač na kolima, da bolje vidim život", rekao je Darel jednom prilikom. Iz sličnih razloga se vredi vratiti Darelu, da bolje vidimo kako su društveni, kulturni, intelektualni i emotivni impulsi ovog dela sveta primani kod jednog pisca čije je iskustvo, ali i značaj, nadilazilo pojedinačne kulture ili kontinente.
Darelov Balkan je celovita tema jer se ona da pratiti kroz četiri različita žanra, tako da nije moguće reći da je slika o njemu jednostavno posledica specifične književne forme i njenih uzusa. Balkan i njegova mesta mogu se pratiti i kroz njegovu korespondenciju.
Darel je govorio da ima tri književna ujaka. Prvi je bio urednik njegovih dela, prijatelj, pesnik i nobelovac T. S. Eliot. Drugi je bio diplomata, prijatelj, pesnik i nobelovac Jorgos Seferis. Treći je bio Henri Miler.
Mladi Darel je sredinom 1930-ih Mileru, tada već čuvenom piscu koga pre toga nikada nije video ili upoznao, počeo da šalje pisma na koje je Miler odgovarao. Ta prepiska i prijateljstvo potrajali su čitav život. Između ostalog, Darel je Mileru pisao o Beogradu u kome je živeo. Ovu prepisku pre nekoliko godina u prevodu na srpski objavio je Službeni glasnik.
Tokom dužeg perioda Darel je objavljivao šaljive i satirične opise diplomatskog života. Ovi prvobitno anonimni tekstovi - koji su Darelu omogućili iskrenost, ali i najsuroviji i najsiroviji humor - objavljeni su u knjigama Esprit de Corps (1957) Stiff Upper Lip (1958) i Sauve Qui Peut (1966). Prve dve su prevedene na samom kraju života Jugoslavije, u Zagrebu 1990. godine pod naslovom Pjevači diplomatskog zbora.
Darelove knjige objavljene na srpskom (kolaž sastavio N. Grujičić).
Darel ume beskrajno da zabavi. Priseća se da je britanska ambasada u Beogradu objavljivala list Balkan Herald. Novca i vremena je bilo malo, a radnici u štampariji nisu znali engleski. Jednom je vojni ataše britanske ambasade prekasno primetio da je njegov izveštaj o Suecu odštampan tako da je „zona kanala" odštampana bez slova "k".
U prvoj postkiparskoj godini, 1957. Darel objavljuje dve važne knjige. Prva, Gorki limunovi Kipra, predstavlja autobiografske beleške, a istoričari književnosti bi rekli i verovatno njegov najznačajniji putopis.
Nimalo gorki limunovi Kipra
Beleške o drugoj knjizi koju je Darel objavio te godine postoje u Darelovim knjigama objavljenim na različitim jezicima, ali ne i na srpskom. Čak ni u Prosvetinom izdanju Aleksandrijskog kvarteta iz 1997. godine nema spomena druge Darelove knjige objavljene 1957. godine.
Naime, te godine Darel je objavio Bele orlove nad Srbijom - špijunski roman posvećen monarhističkoj pobuni na obroncima Golije, gde se britanski agent zatiče upleten u sukob brutalne Ozne i pobunjenika odanih kralju i otadžbini.
Srpska i engleska izdanja “Beloih orlova nad Srbijom“ (kolaž N. Grujičić)
Ova avanturistička knjiga, verovatno pre svega namenjena adolescentima, na čije bi korice ime stavio rado svaki srpski antikomunista, svakako nije mogla biti prevedena u Titovoj Jugoslaviji. Prevedena je tek 1995. godine u izdanju kuće Solaris iz Novog Sada.
Rekao bih da nikada nije dobila mesto koje zaslužuje u javnoj svesti. Beli orlovi sadrže sve elemente koji čitaocu garantuju dobro provedene sate - tu su mračne i skrivene londonske kancelarije gde se razmišlja o tajnovitim događajima u planinama Jugoslavije, kamioni puni agenata jugoslovenske tajne službe spremnih da sa lica zemlje nemilosrdno sklone i najmanji otpor.
Tu negde je i jedna francuska podmornica ali i misteriozni brdski pobunjenik „Crni Petar". Ne može se baš reći da postoji obilje špijunskih romana posvećenih staroj Jugoslaviji poteklih iz pera svetski poznatih pisaca.
Kakav je Balkan Lorensa Darela? Pre svega je prašnjav. Mileru je pisao da je Beograd prašnjava prestonica užasne klime. Prašnjavost nije prestajala u jugoslovenskoj prestonici: „Ali ko zna kakvi nagoni mogu uzburkati srce pomorskog atašea osuđenog na izolaciju u Beogradu, stotinama prašnjavih milja od zvuka mora?"
U Gorkim limunovima Kipra pisao je: „Čak i najsuvlje i najbezvodnije ostrvo bi bilo odmor nakon prašnjavih srpskih ravnica". Kada je jedan činovnik britanske ambasade odlučio da nakon penzije ostane u Srbiji, Darel je opet pribegao konstrukciji „prašnjave ravnice".
Koliko je zapravo Darel poznavao prašnjave ravnice i njihovu istoriju? Malo.
Dunav je, izgleda, u Jugoslaviju dolazio iz Rumunije. U toku Drugog svetskog rata monarhiste je predvodio Mihaelović. Ljubljana je Liubliana. Brdskim stazama se od Studenice do Durmitora - tričavih dvestotinak kilometara - pod punim teretom pešice stiže za dva dana.
Darelovo (ne)znanje, susrelo se sa težnjom srpskih i jugoslovenskih urednika Darelovih dela da imaju razumevanja i za nerazumljivo. Ili iz nedostatka samopouzdanja da se velikom piscu suprotstave.
U Darelovom delu Duh mesta: pisma i eseji o putovanjima, u izdanju Gradca, možemo pročitati: „Naše čitaoce će možda neprijatno iznenadi podatak da Darel koliko voli Grčku i divi se Francuskoj, onoliko loših reči ima za Argentinu i Jugoslaviju. Ali teško da mu se može i zameriti kada se u obzir uzmu strašne godine od 1947. godine do 1950. koje je proveo u Beogradu".
Ispada da je lakše sopstvenu prošlost nazvati “strašnim godinama“ nego uočiti stereotipe o jednom delu sveta.
U Prosvetinom izdanju Aleksandrijskog kvarteta čitamo da se u „humorističkim razmišljanjima o prirodi britanske diplomatije" može naći i pokoja „oštrija invektiva na račun beogradskih prilika u ono vreme".
Kada je pisao pod pseudonimom, Darel često nije imenovao zemlju iz koje su poticale njegove uspomene, već je izmislio novu - Vulgariju - „neopisivo mesto puno neopisivih ljudi" („an unspeakable place full of unspeakable people"; „unspeakable" bi se moglo prevesti i kao „užasan").
Srpski šoferi koji su razvozili diplomatski kor bili su ljudi isturenih čela, izbačenih zuba, prstiju koji se nisu razdvajali jedni od drugih i sa kosom koja je izbijala iz svih delova tela. Dlakavi srpski seljaci imali su masne kose i šake poput lopata.
Drug Bobok, ćelavi i znojavi bosanski seljak sa lošim engleskim, pratio je druga Pepića, čiji je francuski bio kao da ga je naučio na nekom polinežanskom ostrvu.
U lokomotivi, koja ga je jednom prilikom vodila iz Beograda u Zagreb, vatru su održavali „neki veoma dlakavi ljudi sa pamučnim kapama koji su izgledali kao izdavači Dostojevskog".
Ne iznenađuje da je Darel uspeo da poveže balkanske sa ruskim stereotipima.
Pojedina čitanja Belih orlova nad Srbijom ističu da se vidi kontrast naklonosti prema prirodnim lepotama i nenaklonosti prema tadašnjem režimu. I zaista, u jednom pismu Mileru Darel kaže da iako mu se prestonica nije dopadala, ostatak države je bio lep.
Pojedini opisi jesu nadahnjujući: „Ovde su se brda prostirala u seriji zelenih talasa gde su se, mekano oslikane u kontrastu neba, uzdizale planine centralne Srbije, lila, zelene i crvene".
Međutim, kada se sve sabere Darel piše o mestu gde vidi lepu prirodi i divlje ljude.
Stereotipizacija nije mogla da prođe bez tog najrasprostranjenijeg i najopasnijeg stereotipa doba imperija - onog o lenjosti. Jedan direktor škole na Kipru, Grk, bio je „pospanih i dobroćudnih očiju". Komunizam je Srbima naudio najviše jer više nije bilo „dobronamernih i tromih" Srba koji su nekada postojali. Naravno, Srbi nisu jedini koji su esencijalizovani da budu ovakvi ili onakvi.
„Nijedan Grk ne može da sedi a da se ne vrpolji, da lupka olovkom ili nogom, ili da proizvodi zvukove jezikom. Turčin ima monolitnu ravnotežu, sa notom reptilske koncentracije i tišine". U tekstu koji je zamišljen kao humoristički, Darel je pisao: „Šiptar je pripitomljiva životinja, jednako svadljiv kao labrador, sa karakterom zlatne ribice".
Beli orlovi nemaju niti jedan karakter za koji bi se moglo reći da je izbalansiran. Svi komunisti su zlikovci, skloni prevari i surovosti.
Monarhistički pobunjenici, iako izazivaju više simpatija, ne zaostaju po surovosti, poseduju nekakvu nadčovečansku posvećenost i snagu. Prosto, niko u Srbiji nije bio običan,tj. normalan.
Možda je najubojitija rečenica gde Darel predstavlja vođu ustanika: „Crni Petar nije bio sasvim bez svojevrsne kulture". Njegovi saborci bili su „dlakavi grubijani". Naravno, najbistriji i najsposobniji je britanski agent, koji na kraju šarmantno tuguje zato što nije uspeo da sačuva svoj štap za pecanje.
Knjiga o Kipru samo na prvi pogled nema direktne veze sa Balkanom. Ne samo zato što Darel i tu piše o „odrpanim kapama i cipelama, jevtinom kaputu i torbi, koji su osim gladi i očaja bile jedine osobine narodne revolucije u Jugoslavije". Darel je na Kipru bio u vreme kada je eksplodirala želja za ujedinjenjem - Ένωσις (enosis) - Kipra sa Grčkom.
Darel za to nije imao razumevanja. U ujedinjenju je video samo loše. Grčka je, navodno, donosila bankrot, velike poreze i lošu administraciju.
Kipar u decembru.
Napadi na policiju i britansku administraciju postajali su sve češći. Darel je pisao da je policija bila nedovoljno brojna i nespremna. To je daleko od celovite priče. Brajan Dron je pre nekoliko godina u sjajnoj knjizi Brutality in an Age of Human Rights: Activism and Counterinsurgency at the End of the British Empire pokazao celovitiju priču. Borba kiparskih Grka za ujedinjenje odigravala se u vreme kada su ljudska prava postala termin koji politika nije mogla da zaobiđe.
Pored toga, Grčka je bila članica NATO, a kiparski Grci bili su često u engleskoj obrazovani pravnici. Njihov glas se daleko čuo. Britanske vlasti na Kipru ne samo da su pribegavale uvođenju vanrednog stanja, cenzure, javnih i kolektivnih kažnjavanja, hapšenja i zatvora bez suda, već su i kroz razne pravne i retorske prakse pokušali da obesnaže optužbe da krše ljudska prava.
Darel je verovao u britansku izuzetnost. Britanija nije bila poput drugih imperija. Pisao je: „Da smo mi Rusi ili Nemci, problem enosisa bi se rešio za pola sata serijom masovnih ubistava i deportacija".
Ali on nije bio samo posmatrač, pisao je predloge britanskoj upravi i izveštavao je o razgovorima koje je vodio sa Grcima na ostrvu: „Sledećeg jutra prezentovao sam Vladi kratak politički izveštaj u kome sam pokušao da sažmem fragmente svih tih razgovora u nešto što može zainteresovati donosioce odluka. Zaključci koje sam doneo bili su ugrubo ovi: trenutna situacija može biti zamrznuta i manipulisana dok je još uvek u operetskoj fazi, da tako kažem, i mogla se preokrenuti laskavim rečima. Postojala je dobra šansa da dobijemo možda petnaest ili dvadeset godina samo na obećanju da će biti demokratskog referenduma [o budućnosti Kipra]".
Da li je i Kipar bio deo Balkana? Da. Grčka pobuna na Kipru bila je bez svake sumnje nasilna i često nemilosrdna. Stradali su mnogi. Ponekada su ubijani i oni civili za koje se sumnjalo da su izdajnici.
To je bilo „tipično balkanski" pisao je Darel.
Ono što Darelov slučaj čini još interesantnijim jeste što on nije bio bez širokog iskustva kada je reč o mentalitetsko-geografskim posebnostima.
Štaviše, sam je imao prilike da oseti različite hijerarhije i njihove nepravednosti. Darelovi rani tekstovi, pre svega zbog seksualne, gotovo porgnografske sadržine, dugo nisu pronalazili izdavače u Britaniji. Gotovo je legendaran odgovor koji je T. S. Eliot uputio Darelu nakon što je pročitao rukopis Darelove Crne knjige: „Delo je veličanstveno. Naravno, ne možemo ga objaviti".
Knjiga je objavljena u Parizu 1938. godine. Na englesko izdanje se čekalo sve do 1970-ih. Kada su tokom 1960-ih vlasti Velike Britanije počele da ograničavaju imigraciju obojenog stanovništva iz nekadašnjih kolonija, Darel, rođen u Indiji, izgubio je pravo da bez vize ulazi u Britaniju. Jedan od najčitanijih pisaca engleskog jezika morao je da traži vizu poput potpunog stranca.
Vraćanje Balkanu Lorensa Darela važno je ne zato što živimo u vremenu kada se - ponekad i preterano sa predanošću kakvog inkvizitora - listaju stranice poznatih književnika i traže oni delovi koji se ne mogu pomiriti sa vrednostima našeg doba.
Vraćanje Darelu je posebno važno jer i dalje živimo u vremenu kada se o Balkanu može reći sve. Bez posledica.
Danas, kada je odnos prema različitosti i različitima sa pravom jedna od važnijih političkih tema, istraživanje stereotipa koji su normalizovani i opstaju do naših dana, važna je tema.
O Darelu i Jugoslaviji i Balkanu prvi je kritički pisao Svetozar Ignjačević. Potom je Vesna Goldsvorti u svojoj veoma uticajnoj knjizi Izmišljanje Ruritanije smestila Darela u kontekst „imperijalizma mašte". Kako je Goldsvortijeva primetila, balkanske zamršenosti i političke krize dugo su hranile „industrije svesti".
Od objavljivanja Izmišljanja Ruritanije prošlo je četvrt veka. Među onima čiji glas može globalno da se čuje, postoji mnogo više osetljivosti kada se govori o perifernim delovima sveta. Svi oni koji su, posebno od 1990-ih, pisali o balkanskim stereotipima, upozoravali su na jednu opasnost.
Balkan, baš zato što u njemu žive beli ljudi i deo je Evrope, omogućava da se o njemu može napisati bilo šta, bez opasnosti da usledi optužba za rasizam ili neku vrstu zamišljene superiornosti.
O Balkanu se može napisati ono što teško može proći kada je reč o Bliskom Istoku ili drugim delovima sveta složene savremenosti. Možda baš zato što su svi beli, slika može biti crno-bela. Zato se vredi vraćati temama kao što je Darelov Balkan.
Istorija je nekako puna simbolike, potrebno je samo pažljivo posmatrati.
Darel se na Kipar preselio da bi živeo u miru i pisao. Odabrao je selo koje su davnih dana osnovali francuski krstaši na putu za Svetu zemlju. Selo nosi ime Belle Paix (fr. lepi mir). Darel je Kipar napustio zbog straha za sopstveni život.
Miloš Vojinović
Ovaj tekst se izvorno pojavio na portalu OKO. Pred vama je druga verzija teksta.