#10 Dan kada su Jugosloveni kamenovali Điro
O biciklizmu i nacionalizmu
U toku je sto sedmi Giro d'Italia - biciklistička trka oko Italije. Pored trke oko Francuske (Tour de France) i trke oko Španije (Vuelta a España) Điro je jedan od tri biciklistička grand tour-a.
U biciklističkom panteonu ove tronedeljne trke zauzimaju posebno mesto. Ko tu pobedi neće biti zaboravljen. Prestiž dolazi usled dužine i napora koji je neophodan da bi se izazov savladao.
Ove godine Điro ukupno ima 3,448 km i za to vreme biciklisti će preći oko 55.000 metara vertikalnog uspona. Drugim rečima, kada se sabere uspon na svim brdima, oni će se šest puta popeti na Mont Everest.
U Italiji je Điro uvek velika tema: iznad je naslovna strana najuglednijeg dnevnog lista Corriere della Sera
Ali ja ne želim da pričam o Điru koji se upravo traje i gde se za titulu u Dolomitima bore Velšanin, Slovenac i Portugalac. Želim da se vratim na nešto što je nekada bilo.
Biciklizam je danas visoko profesionalan sport, gde se prepliću sportska nauka, turistička i biciklistička industrija. Bicikliste prate doktori i nutricionisti, a gradovi plaćaju velike svote novce da bi se jedna “etapa“ zavšila baš u njihovom gradu.
Međutim, nekada davno stvari su počele na drugačiji način.
Velike trke su pravili dnevni listovi. Tur de Frans je osmislio časopis Auto, preteča današnjeg lista L'Équipe. Điro je osnovao časopis La Gazzetta dello Sport.
Časopisi su sa ovim trkama hteli da ostvare nekoliko ciljeva. Prvo, želeli su izazov za običnog čoveka. Na kraju 19. i i početkom 20. veka sportovi su često zabava bogatih - jahanje, streljaštvo, jedrenje, golf ili plivanje.
Biciklizam je bio test druge vrste. Test snage i izdržljivosti. A otvorenost za nove heroje iz mase bila je šansa i da se poveća tiraž novina.
Velike trke oko čitave zemlje bile su istovremeno i patriotski čin. Parola je bila upoznajmo domovinu da bismo je više voleli.
U zemljama u kojima postoje nacionalne manjine, trke su nastajale tako da ostanu u granicama oblasti baš te manjine. Tako je nastala trka oko Baskije. Identična epizoda postoji i u Kataloniji.
U Belgiji, podeljenoj na one koji govore francuski i one koji govore holandski kao maternji jezik, početkom 20. veka nastaju dve (danas čuvene) trke.
Prvo su u Valoniji (delu gde se govori francuski) napravili trku Lijež-Bastonj-Lijež. Potrudili su se da ona ni na trenutak ne pređe u Flandriju.
A onda su besni Flamanci (koji govore holandski) odlučili da naprave sami sebi trku - tako smo dobili Trku oko Flandrije.
Điro 1946. godine bio je posebno važan za Italiju. Bio je to prvi Điro posle drugog svetskog rata. Prvi veliki sportski događaj u Italiji nakon fašizma.
Trka je prolazila kroz razrušenu Italiju i trebala je da bude nešto što će pružiti inspiraciju i veru u oporavak ali i ujediniti zemlju.
Italijani su odluči da te godine trka prođe kroz upravo ona mesta u Italiji koja su važna za italijanski identitet i ratove koji su prošli. Zamislite trku koja ide rutom Sremski front - Cer - Kolubara - Stari Ras - Sutjeska - Mojkovac - Dečani - Kosovo polje. Tako nekako je išla ruta 1946. u Italiji
Te 1946. godine, međutim, nije bilo sasvim jasno gde su granice Italije.
Granica Jugoslavije i Italije u okolini Trsta nije bila definisana. Sukob je bio moguć. Obe države su želele Trst.
Iz tog razloga na portretu koji je naslikao Paja Jovanović Tito drži pesnicu na mapi Istre.
Da bi se sprečio sukob, oko Trsta su docnije formirane Zona A i Zona B kao delovi Slobodne teritorije Trsta.
Kontrolu su vršile vojske SAD i Velike Britanije. Ostalo je da se naknadno odluči kome će pripasti Trst - a to je rešeno 1953/1954. kada je dat Italiji.
Mapa iz 1947.
Iz okoline Trsta 1946. godine.
Italijani su bili maksimalno nacionalno orjentisani tokom Đira. Jedan italijanski proizvođač bicikala odlučuje da preimenuje svoj proizvod - tako je nastao danas ugledni Wilier Triestina
Na Điru se 1946. pojavio tim sa istoimenim biciklom - Wilier Triestina.
Ovo ime je bilo simbolično. Prvo, radionica gde su bicikli pravljeni uopšte nije bila u Trstu. Osnovana je nekih 100km zapadno od Trsta. Tako da je ime Triestina - bilo pre svega simbol političke ambicije.
A Wilier nije prezime - to je akronim: W l'Italia LIbera e Redenta. U prevodu: “Živela slobodna i ujedinjena Italija“.
Organizator trke je odlučio da se jedna etapa završi baš u Trstu. Bila je to simbolična potvrda da je i Trst Italija.
Ruta Đira 1946. godine
Međutim, nisu ni Jugosloveni sedeli skrštenih ruku.
Na putu ka Tratu kod mesta Pieris put je blokiran kamenjem i ekserima. Kada je stigla grupa biciklista stali su. Nisu mogli dalje.
U tom trenutku sa svih strana poletele su kamenice.
Jedan od povredjenih biciklista
Svetina se rasišla tek kada je pristigla američka vojna policija i krenula da puca u vazduh. Jugoslovenima nije bio samo cilj da kamenuju bicikliste već i da spreče da se etapa završi u Trstu.
Jedan biciklista rodom iz Trsta, Đordano Kotur, uspeo je da se provuče i da stigne do Trsta na oduševljenje tamošnjih Italijana.
Dočekan je kao heroj u Trstu.
Ova epizoda zauzima važno mesto u istoriji italijanskog biciklizma.
Posledice nisu bile lepe. U neredima u samom Trstu koji su usledili nekoliko ljudi je ubijeno u narednim danima.
Trka oko Italije i biciklizam su tesno povezani sa politikom u Italiji. Dve godine kasnije, 1948. godine, italijanski političari će zvati čuvenog šampiona Djina Bartaljia i moliti ga da pobedi na Trci oko Francuske kako bi Italija uoči predstojećih izbora imala nešto što daje razloga za ponos. Sve to da komunisti ne bi pobedili na izborima.
Bartalji nije osvojio Tur ali je pobedio najtežu etapu, baš kao što je obećao. Komunisti su izgubili na izborima.
Na slici iznad je jedan od bicikala koji je Đino Bartalji koristio nakon 1945. Nalazi se u sjajnom biciklističkom muzeju nedaleko od Firence u mestu Ponte A Ema.
Sportski pozdrav,
Miloš