#1 - О деци на крају рата; Оријент експресу и уму који царује (и на бициклу)
Како је то било бити дете у Београду на крају Првог светског рата?
Био сам у Паризу 2019. године и због протеста “жутих прслука” нисам могао да обиђем све што сам хтео. Завршио сам у једној великој књижари где сам нашао књигу фотографија које је направио Луис Хајн.
Хајн је био амерички социолог али и један од најпознатији “дечјих фотографа”. Сликао је децу која су радила у тешким условима и тражао је забрану таквих пракси. Фотографијама које су изазиве емпатије покушавао је да ангажује јавно мњење.
У књизи сам нашао и фотографију под насловом “Божићни виолиниста, Београд 1918”.
Убрзо потом сам је нашао и у оригиналу на једном од сајтова који се баве неговањем сећања на Хајна.
Откуд Хајн у Београду? Крајем Првог светског рата придружио се раду Црвеног крста САД. Србија је била једно од места где је требало доставити највише помоћи. Наравно, носио је фото-апарат.
Фотографија дечака са виолином (виолом?) је снажна. Фотограф је посматрач, али нема воајеризма. Дечак је рањив и истовремено поносан. Шешир који носи, као да доприноси његовом “господству”. Ипак, једно дугме недостаје, а рукави су скраћивани, да се адаптира униформа новом власнику.
Све је некако “померено”. Дечак на радном задатку. Нема играња. Кожа његовог лица је у веома лошем стању. Он носи превелику униформу и то не било коју. Он, као и дечак који се види делимично у десном делу фотографије, носе униформе пораженог царства.
Успео сам да дешифрујем и ознаке које се виде на крагни.
Овакве ознаке носио је k.u.k. Regimentsmusik - униформу је овај непознати дечак добио/узео/зарадио од припадника Војног оркестра аустро-угарске војске.
Аустро-Угарска се у овом тренутку већ преселила из географских у историјске атласе, али царство је настављало да “живи” кроз овог уличног свирача. Крај рата - памти се победа - али ова фотографија подсећа на све тегобе и тешкоће свакодневице које су уследиле.
Оријент експрес
Наишао сам скоро на ову мапу која представља линије Оријент експреса.
Један његов крак пролазио је кроз Србију и преко Београда водио је даље ка Нишу, Софији и Цариграду.
Ова железничка линија остала је симбол неког прошлог доба, луксузног путовања и инспирисала је непребројив низ филмова и романа.
Могао бих да вам кажем да је цена путовања Париз - Цариград била толико и толико франака, али то не значи много, с обзиром да је вредност новца другачија данас. Зато ћу само рећи да је једна карта коштала као половина годишње плате једног радника. Овим возом није могао да путује свако.
Програм путовања за сезону 1888-1889.
Париз - среда 19:30
Беч - четвртак 22:30
Будимпешта - петак 5:25
Београд - петак 12:32
Константинопољ - субота 6:40
Било је времена да се попије кафица у Београду.
Наравно, морам да се подсетим и Агате Кристи и Убиства у Оријент експресу. Где се воз заглавио и где се догодило убиство?
Па наравно у Југославији!
Strade Bianche
Јуче сам гледао Strade Bianche - бициклистичку трку која сигурно није најважнија трка на свету али не постоји трка која има лепши циљ.
Цео дан је фешта, много људи, сви су на улицама - незаворавно искуство.
Не желим да пишем о лепоти Сијене (јер је о томе већ толика пута нешто речено. Желим да кажем нешто о памети.
Не побеђује увек јачи, некад победи и паметнији.
У женској трци десило се нешто што никада до сада није. Такмичарка која је изашла прва из последње кривине 100 метара пре циља - она није победила.
До сада је важило правило ко је ту први, тај побеђује. Просто нема где да се направи разлика у брзини и претицање. Кратко и је и низбрдо је. Сви иду брзо.
Такмичарка лево (у белим спринтерицама) је победила
Гледао сам снимак који сам направио и видео сам да нису обе биле у истој брзини
Шта то значи, из перспективе бројева? Ако си у највећој (најтежој) брзини на бициклу (за професионалце попут њих то значи 53 зупчаника напред и 11 позади.
Једна ротација педала омогућава да пређеш дистанцу која се мери по формули:
предњи ланчаник ÷ задњи ланчаником х обим точка.
Дакле: 53 ÷ 11 x 2133 mm = 10,27 метара.
Другопласирала је имала 53 x 15 (одокативно).
53 ÷ 15 x 2133 mm = 7,56 метара
Та разлика је омогућила претицање и на јако кратком простору.
Зашто се и другопласирана није досетила? Вероватно зато што је у том тренутку душа у носу, иде се веома брзо лево десно, и треба унапред мислити да је последњих 30 метара пре циља благо низбрдо где најтежа брзина има смисла.
Ум царује, снага кладе ваље.
Последњи километар трке:
Поздрав,
Милош.